Vijetnam – zemlja u koju sam došao na nekoliko nedelja, a ostao skoro godinu dana
Moj prvi susret sa Vijetnamom bio je totalni promašaj. 🤣
Trebalo je samo da izađem iz Tajlanda zbog vize.
Rekoh:
"Usput ću malo da se promajem kroz Vijetnam."
U mojoj glavi...
Vijetnam.
Tropi.
Palme.
Kratki rukavi.
Kao Tajland.
A onda...
Sletim u Hanoj (sever zemlje).
Januar.
Ja dolazim iz Tajlanda gde je preko 30 stepeni...
A tamo nekih petnaest.
Ja u šortsu.
Ljudi oko mene u jaknama.
Gledaju oni mene...
Gledam ja njih...
I svi se pitamo ko je ovde lud 😂
Iskreno...
Ni ljudi mi tada nisu nešto legli.
Posle desetak dana rekao sam sebi:
"Dobro, video sam Vijetnam. Idemo za Tajland, kući." 🤣
Bio sam sto posto siguran da se više nikad neću vratiti.
A onda prođe nekoliko godina...
Drug me nagovori:
"Ma nisi ti video Vijetnam. Idi na jug."
Rekoh...
Ajde, da mu dam još jednu šansu.
Sletim u Sajgon ili ti Ho Chi Ming City.
Plan?
Par dana.
Naravno...
Kod mene "par dana" znači otprilike tri meseca. 😂
Iznajmim motor (40e mesecno) i krenem lagano uz obalu.
Mala mesta.
Plaže.
Ribarska sela.
Pa sve do Da Nanga.
I negde usput samo kažem sebi:
"Čekaj... jesam li ja stvarno bio u istoj državi?" 🤣
Ljudi potpuno drugačiji.
Klima taman kako volim.
More.
Fenomenalna hrana.
I ona opuštena atmosfera zbog koje stalno govoriš:
"Ajde još samo koji dan..." 😂
Naravno...
Ti "još koji dan" pretvore se u skoro tri meseca.
I kao da mi to nije bilo dovoljno...
Prošle godine se opet vratim.
Ovog puta pravo u Da Nang.
Napravim bazu tamo.
I opet ostanem skoro tri meseca :)
Kad danas saberem sve odlaske...
Ispadne da sam u Vijetnamu proveo skoro godinu dana.
A sve je počelo tako što sam posle prvih deset dana rekao:
"Ovde se više nikad ne vraćam." :)
Od tada sam naučio jednu stvar...
Kad god kažem "nikad"...
Bog me samo pogleda i kaže:
"Važi... evo ti toga još pet puta tvog nikada." 🤣
Najlepši deo vožnje bio mi je kada sam skrenuo van glavnih ruta.
Često bih usput prespavao u nekom malom gradu za koji većina ljudi nikada nije čula.
U ribarskim selima sam spavao u nha nghi – lokalnim prenoćištima.
Jednostavna soba.
Krevet.
Klima ako imaš sreće. 😂
Cena?
Nekih 3–4 evra.
I iskreno...
Za ono što mi treba posle celog dana na motoru — savršeno.
Ujutru ustaneš, izađeš napolje...
Nema recepcije sa pet zvezdica.
Ali ima komšija koji te pozdravi, prodavac koji ti se nasmeje i osećaj da si stvarno negde stigao.
Najdraži trenuci su mi bili kada sednem u neki mali lokalni restoran.
Nema menija.
Nema slika hrane.
Nema engleskog.
Samo baka iza pulta koja tog dana kuva šta je sveže. 😂
Pogleda te.
Ti pogledaš nju.
Ona pokaže šta ima.
Ti klimneš glavom.
I šta god da dobiješ — uglavnom bude odlično. 🤣
To su mi često bili najbolji obroci u Vijetnamu.
Najlepši deo Vijetnama za mene? Put uz obalu.
Jedna od najboljih stvari u Vijetnamu bila mi je vožnja motorom.
Nisam imao neki veliki plan.
Samo krenem.
Pa gde stignem :)
Od Sajgona sam krenuo prema jugu i obali.
Vung Tau mi je bio jedna od prvih stanica.
I moram da priznam...
Tu sam prvi put imao jedno malo neprijatno iskustvo.
Vozim motor, kad odjednom neki lik prilazi i počinje nešto da mi priča.
Ne razumem ništa.
On nešto mrmlja.
Ja prvo onako malo kur.evit. 😂
U fazonu:
"Dobro, šta sad ovaj hoće?"
Ali onda pogledam čoveka malo bolje...
Vidim mu izraz lica...
I nekako shvatim:
"Ovaj ili nije baš svoj danas... ili ima neki ozbiljan problem." 🤣
Nisam hteo da rizikujem.
Samo sam seo na motor i nastavio dalje.
Ali najluđe je što me je lik još neko vreme pratio. 😂
Skrenem ja u jednu ulicu...
On skrene isto. 🤣
U tom trenutku već razmišljaš:
"Dobro prijatelju... možda je vreme da se naši putevi razdvoje." 😂
Slična situacija mi se desila i u Hanoju.
Šetam ulicom, vidim da me jedan lik prati.
Okrenem se par puta...
On i dalje ide za mnom.
U jednom trenutku mu se okrenem i kroz šalu kažem:
"Hoćeš torbu? Ae priđi... ali prvo ide borba." 🤣
Naravno, nisam tražio problem, samo sam hteo da vidi da nisam baš turista koji će se uplašiti svega :)
Ali da se razumemo...
Ovo su bile retke situacije.
Pogotovo na jugu Vijetnama, ljudi su me uglavnom oduševili.
Neverovatno ljubazni.
Nasmejani.
Spremni da pomognu iako često nisu pričali ni reč engleskog.
Zato me je i iznenadilo kada se desi neka čudna situacija.
Mekong delta – mesto gde reka nije prepreka, nego put :)
Posebno me je oduševila Mekong delta.
To je potpuno drugačiji svet.
Kada prvi put stigneš tamo...
Imaš osećaj kao da si ušao u neki drugi Vijetnam.
Voda svuda.
Reke.
Mali čamci.
Plutajuće pijace.
Kuće pored vode.
Ljudi kojima je reka bukvalno put, ulica i dvorište. 😄
Mekong je jedna od najvažnijih reka u jugoistočnoj Aziji i vekovima je hranio čitave zajednice.
Ljudi su ovde živeli od ribolova, trgovine i poljoprivrede.
Zbog plodne zemlje oko reke nastala su ogromna polja pirinča, voćnjaci i sela koja su potpuno vezana za vodu.
I danas kada prođeš kroz ta mesta...
Imaš osećaj da vreme ide sporije.
Nema nervoze.
Nema trubljenja.
Nema onog gradskog ludila.
Samo život.
Naravno...
Kod mene ne može da prođe samo vožnja čamcem i gledanje prirode. 😂
Morao sam da vidim i farmu krokodila.
Do nje smo išli čamcem, kroz kanale delte.
I iskreno...
Kada sediš u malom čamcu, okolo džungla, voda, a znaš da negde tu plivaju krokodili...
Malo više gledaš gde stavljaš ruku. 🤣
Pomislio sam:
"Dobro... lep izlet, ali možda nije najbolji trenutak da se naginjem preko ivice čamca za dobru fotografiju." 😂
Najviše volim što sam i ovde, kao i svuda u Vijetnamu, bežao od turističkih mesta.
Spavao sam u malom gradu za koji verovatno većina ljudi nikada nije čula.
Nema velikih hotela.
Nema turista.
Meni na engleskom ni u priči :)
Ali zato...
Cene neverovatne.
Soba par evra.
Hrana smešno jeftina.
Sednem ja tako u restoran pored reke.
Ne neki fensi restoran...
Nego lokalna priča.
Plastične stolice.
Sto metara od vode.
Ljudi jedu, pričaju, smeju se.
Pitam gde je kanta za smeće.
Konobarica dolazi...
U štiklama. 😂
Pogleda me kao da sam pitao nešto čudno i kaže:
"Ispod stola sve bacaj prijatelju." 🤣
Ja gledam...
Pa gde je kanta ispod stola :)
I samo pomislim:
"Dobro... ovo kod nas ne bi prošlo ni pet minuta, a ovde je najnormalnija stvar."
Ali znaš šta?
Upravo zbog tih sitnica volim ovakva mesta.
Nije sve ispeglano za turiste.
Nije sve napravljeno da izgleda savršeno.
To je pravi život.
Sediš pored reke, jedeš odličnu hranu, gledaš čamce kako prolaze...
I račun te iznenadi svaki put:
"Čekaj... jesu li zaboravili nešto da naplate?" 🤣
Naravno, engleski...
Zaboravi. 😂
Niko.
Ali baš niko.
I tu shvatiš da osmeh i malo pokazivanja rukama rešavaju više nego što misliš.
Pokažeš ribu.
Pokažeš pirinač.
Klimneš glavom.
I za deset minuta dobiješ nešto što nisi ni znao da postoji :)
Duž reke sam nalazio neke od najlepših restorana.
Ne one luksuzne za turiste.
Nego mesta gde sediš uz vodu, jedeš svežu ribu, gledaš čamce kako prolaze i samo kažeš sebi:
"E, zbog ovoga se putuje." 😄
I baš zbog takvih gluposti zavoliš Vijetnam. 😂
Ne zbog onoga što piše u turističkom vodiču...
Nego zbog priča koje nisi ni planirao da doživiš.
Da Nang – grad zbog kog sam produžio boravak... nekoliko puta :)
Kad me neko pita koji mi je omiljeni grad u Vijetnamu...
Ja ni ne razmišljam.
Da Nang.
Prvi put sam došao na par dana.
Kao i obično. 🤣
I onda krene ono moje:
"Ajde još dva dana..."
Pa još dva.
Pa još malo.
I odjednom prođu meseci. 😂
Nema ludnice kao u Sajgonu.
Nema zime kao u Hanoju.
Ima more.
Ima planine.
A između njih grad u kome nekako sve funkcioniše baš kako treba.
Ujutru cedeni sok pored plaže.
Popodne sednem na motor i odem ko zna gde.
Uveče šetnja pored reke i Zmajevog mosta.
Kafići su posebna priča.
Neki izgledaju kao da si ušao usred prašume.
Vodopadi.
Bambus.
Jezerca.
Biljke na sve strane.
A unutra odličan Wi-Fi i ljudi koji satima rade na laptopovima :)
Hrana je odlična i stvarno jeftina.
Voće je toliko povoljno da sam se nekad šalio kako je jeftinije da ga kupiš nego da ga ubereš negde usput. 🤣
I iskreno...
Posle nekoliko dana uhvatiš sebe kako razmišljaš:
"Šta će meni uopšte povratna karta?" :)
Nije ni čudo što se ovde poslednjih godina doselilo toliko digitalnih nomada – ljudi koji rade preko interneta i posao mogu da obavljaju iz bilo kog dela sveta.
Da sutra moram da živim u Vijetnamu...
Mislim da bih adresu napisao upravo u Da Nangu.
Hoi An – grad koji tek uveče pokaže svoje pravo lice
Hoi An je od Da Nanga udaljen svega dvadesetak kilometara.
Sedneš na motor...
I dok se okreneš, već si tamo. 😄
Danju je lep.
Ali iskreno...
Prava predstava počinje kada padne mrak.
Odjednom se upale hiljade lampiona.
Male ulice ožive.
Čamci polako plove rekom.
Na svakom ćošku nešto cvrči na roštilju.
A mirisi hrane te vuku na svakih deset metara :)
Planiraš da samo malo prošetaš...
I posle dva sata shvatiš da si zastao kod svakog drugog štanda. 😂
Turista ima baš mnogo.
Ali, nekim čudom, Hoi An nije izgubio onu svoju posebnu atmosferu.
I dalje ima dušu.
I dalje možeš da zalutaš u neku malu uličicu gde odjednom nestane gužva i čuješ samo lampione kako se njišu na vetru.
Ako si već u Da Nangu...
Nemoj ni da razmišljaš.
Sedni na motor i idi.
Jedna večernja šetnja kroz Hoi An vredi više nego sto fotografija na Instagramu veruj.
Tek kad ga vidiš uživo, shvatiš zašto je postao jedna od najpoznatijih razglednica Vijetnama.
Qui Nhon – grad za koji se pitaš kako ga još nisu svi otkrili
Jedno od najvećih iznenađenja u Vijetnamu bio mi je Qui Nhon.
Retko ćeš ga videti na listama:
"Top 10 mesta koja moraš da obiđeš."
I baš zato mi se dopao :)
Nema one ludnice.
Nema osećaja da si ušao u turistički zabavni park.
Sve deluje nekako normalno.
Plaže.
Dugo šetalište.
Lokalni restorani.
A stranaca...
Pazi, ima dana kada se zapitaš da li si jedini stranac u gradu.
Još smešnije...
Gotovo niko ne priča engleski :)
Ali nekako se sve reši.
Malo rukama.
Malo osmehom.
Malo Google Translate.
Na kraju se svi nasmeju i uglavnom dobiješ baš ono što si hteo... ili nešto mnogo zanimljivije. 😂
Ono što me je posebno iznenadilo bile su cene.
Hotele blizu plaže tada sam nalazio već za 5–6 evra po noći.
Kod nas za te pare jedva popiješ dve kafe.
Ovde spavaš pored mora. 🤣
A kad ožedniš...
Ni ne razmišljaš da ideš u prodavnicu.
Sedneš u neki prelep kafić sa pogledom na more.
Naručiš ledenu kafu, sok ili smoothie.
I platiš toliko malo da se više isplati sedeti u kafiću nego kupovati piće u radnji :)
Ho Ši Min – grad koji kao da nikada ne pritisne kočnicu
Ako Bangkok nikada ne spava...
Saigon kao da nikada ni ne legne :)
Ovde sam čak živeo puna dva meseca u komadu, tako da nisam gledao grad samo kroz oči turista.
Prvih nekoliko dana...
Brate, mozak na 200. 😂
Motori svuda.
Sirene.
Ljudi.
Kafići puni.
Pijace.
Ulice koje izgledaju kao da je neko otvorio slavinu i pustio reku motora.
U Ho Ši Minu živi oko 9 miliona ljudi, a kroz grad se procenjuje da ima više miliona motora.
I veruj mi...
To se vidi. 🤣
Najzanimljiviji deo je prelazak ulice.
Kod nas stojiš.
Čekaš da nema auta.
Čekaš zeleno.
Čekaš da se svi smiluju :)
Ovde...
Ako čekaš da nema motora...
Možeš da čekaš do penzije. 🤣
Jednostavno kreneš.
Polako.
Bez naglih pokreta.
A reka motora te nekako zaobiđe.
Prvi put sam mislio:
"Ovo nema šanse da radi."
Ali radi :)
Kasnije sam i sam vozio motor po gradu.
Naravno...
Ne juriš.
Ideš lagano.
Pratiš ritam.
Na prvi pogled potpuni haos.
Ali posle nekoliko dana...
Počneš da razumeš taj ritam.
Ho Ši Min nije grad koji te mazi...
On te malo umori, malo izludi...
Ali te zato svaki dan iznenadi :)
Vijetnamska hrana – izvini Tajland... ali ovde je bila mrtva trka. 😂
Ako me neko pita koja mi je omiljena kuhinja u Aziji...
Iskreno...
Mrtva trka između Tajlanda i Vijetnama.
Ali moram nešto da priznam...
Vijetnam je možda za dlaku pobedio :)
Pho.
Bun Bo Hue.
Banh Mi.
Sveže prolećne rolnice.
Morski plodovi.
I ono što mi je posebno falilo...
Puno svežeg povrća.
Posle nekih zemalja gde sam se pitao:
"Ljudi, gde ste sakrili salatu?" :)
U Vijetnamu sam imao osećaj:
"Evo je... vratila se kući." 🤣
U jednom trenutku sam potpuno prestao da ulazim u restorane gde postoji jelovnik na engleskom.
To mi je bio znak za uzbunu :)
Tražio sam samo mesta puna lokalaca.
Mali restoran.
Plastične stolice.
Niko ne priča engleski.
Savršeno. 🤣
Jer ako vidiš da svi oko tebe jedu isto...
Velike su šanse da si na pravom mestu.
A ako nema nijednog stranca...
Još bolje :)
To pravilo me u Aziji skoro nikada nije izneverilo.
Najbolji obroci često su bili tamo gde bih samo pogledao oko sebe i pomislio:
"Dobro... nemam pojma šta sam naručio, ali svi jedu, pa valjda ću i ja preživeti." 🤣
Nokti, trepavice i saloni... brate, ima ih više nego kladionica na Balkanu. 🤣
Jedna stvar mi je odmah zapala za oko.
Gde god da odeš...
Neko radi nokte.
Neko trepavice.
Neko šiša.
Neko masira.
A u mom slučaju...
Najviše su masirali glavu.
Veruj mi, Vijetnam je ozbiljna sila kad su masaže glave u pitanju :)
Nekad u jednoj ulici vidiš deset salona jedan do drugog.
Prvo sam se pitao:
"Dobro... pa ko bre sve ovo plaća?" 🤣
Kasnije sam shvatio...
Vijetnamke baš vode računa o izgledu.
Nokti.
Kosa.
Trepavice.
Sve je to sasvim normalan deo života, a cene su toliko povoljne da nije ni čudo.
Zbog toga mnoge žene iz Australije, Koreje i drugih zemalja dolaze ovde na pravi mali beauty odmor. 😄
A ja...
Ja sam otkrio drugu zanimaciju. 😂
Redovno sam išao na pedikir i manikir.
Da, dobro si pročitao. 🤣
Cena 3 evra hahah, u manjim mestima to me je koštalo i 2 :)
Tri devojke rade oko tebe u isto vreme.
Jedna sređuje nokte na rukama.
Druga na nogama.
Treća ti usput izmasira glavu.
Iskreno...
To mi je bilo jedno od najisplativijih "ubijanja vremena" u Vijetnamu.
Kad god nisam znao šta ću...
Ja pravac salon. 🤣
Spavaći autobusi... prvo se smeješ, posle ih tražiš.
Kad sam prvi put video spavaći autobus u Vijetnamu, pomislio sam:
"Ma nema šanse da ja spavam u ovome." 🤣
Uđeš...
Na ulazu se izuješ.
Umesto sedišta...
Krevet.
Bukvalno legneš i voziš se.
Prvih pet minuta mi je bilo baš čudno.
Posle...
Kažem sebi:
"Čekaj... pa ovo i nije toliko glupo." 😂
Na kraju sam ih koristio po celom Vijetnamu.
A posle i po Kambodži i Laosu.
Sedneš uveče...
Probudiš se ujutru u drugom gradu.
Usput uštediš i jednu noć u hotelu.
Ali imam jedan savet...
Ponesi duks ili čak jaknu :)
Brate mili...
Toliko odvrnu klimu da sam u jednom trenutku razmišljao da pitam da li slučajno autobus ide za Sibir, a ne za Da Nang. 😂
Ležiš ispod ćebeta...
Obučeš duks...
Navučeš kapuljaču...
I opet razmišljaš da li negde imaju još jedno ćebe. 🤣
Posle nekoliko vožnji sam naučio lekciju.
Pasoš.
Telefon.
Novčanik.
I jakna.
Bez toga ne ulazim u spavaći autobus :)
Kafa nije piće... kafa je ritual
Ako volite kafu...
Vijetnam će vam biti raj.
Ovde se kafa ne popije na brzinu.
Sedne se.
Priča se.
Posmatraju se ljudi.
I nigde nisam video toliko punih kafića od ranog jutra.
Turiste najviše oduševijava njihova ledena kafa sa kondenzovanim mlekom.
Prvi gutljaj...
Pomisle da je previše slatka.
Posle treće čaše već traže sledeću :)
A tek male plastične stolice...
Sedneš bukvalno deset centimetara od zemlje.
U početku se pitaš:
"Dobro... kako ljudi uopšte ustanu odavde?" 🤣
Prvih nekoliko dana ustaješ kao deda od devedeset godina.
Prvo jedna ruka.
Pa druga.
Pa se malo zaljuljaš.
Pa tek onda uspeš da se ispraviš :)
Ali ono što me je stvarno oduševilo jesu njihovi kafići.
Ljudi moji...
To nije kafić.
To je mala džungla.
Vodopadi.
Bambus.
Jezerca sa ribicama.
Palme.
Biljke na sve strane.
Nekad nisam bio siguran da li sam došao na kafu ili u botaničku baštu :)
I ono što mi se posebno sviđa...
Niko te ne gleda popreko ako sediš dva ili tri, pet sati.
Naručiš jednu kafu.
Izvadiš laptop.
I mirno radiš ili samo uživaš.
Nekad sam imao osećaj da sam više vremena proveo po vijetnamskim kafićima nego u sopstvenom smeštaju :)
Kafa ovde nije piće... kafa je ritual.
Ja inače uopšte ne pijem kafu.
Tako da sam mnogo češće završavao uz kolače i njihove čajeve.
A čajevi...
Brate, imaju ih na desetine. 🤣
Jasmin.
Lotos.
Artičoka.
Đumbir.
Limunska trava.
I još gomila biljaka za koje ni danas ne znam kako se zovu, ali prijaju. 😄
Ali jednom sam rešio da probam njihovu čuvenu kafu.
Rekoh:
"Ajde da vidim šta toliko svi hvale." 😂
Popio jednu.
Posle toga sam prepešačio pola grada.
Vratio se u hotel...
Ležim.
Gledam u plafon.
San ni na vidiku. 🤣
Iskreno, ni danas ne znam da li sam te noći uopšte spavao.
A sutradan...
Kao da me je neko tukao motkom. 😂
Tad sam shvatio da njihova kafa nije kafa...
To je raketno gorivo :)
Još jedna stvar po kojoj su poznati je kafa od jajeta.
Da, dobro si pročitao :)
Nastala je još četrdesetih godina u Hanoju, kada je zbog nestašice mleka jedan barmen umesto njega počeo da muti žumance sa šećerom i kondenzovanim mlekom.
Tako je nastala čuvena egg coffee.
Izgleda čudno...
Ali kažu da je ukus kao neka mešavina kafe i krempite.
Ja sam je preskočio.
Posle one obične kafe nisam imao hrabrosti da eksperimentišem dalje. 😂
Od tada sam se lepo vratio na svoje čajeve i kolače.
Nek oni piju kafu...
Ja sam svoju lekciju naučio :)
Kako preživeti prelazak ulice u Vijetnamu (i usput se dobro najesti)
Prvi put kada sam stao na pešački prelaz u Sajgonu, iskreno sam pomislio:
"Dobro... ovde izgleda niko nikada neće stati." 😂
Gledam levo.
Gledam desno.
Hiljade motora.
Automobili.
Autobusi.
Sve ide.
I niko ne usporava.
Posle deset minuta stajanja počeo sam da razmišljam da možda ipak prespavam na ovoj strani ulice. 😂
Onda mi prilazi jedna baka.
Pogleda me.
Nasmeje se.
I samo krene.
Polako.
Bez trčanja.
Bez panike.
Motori je zaobilaze sa svih strana kao voda kamen u reci.
Ja iza nje...
I preživeh :)
Tada sam naučio prvo pravilo Vijetnama.
Nemoj da glumiš Nea iz Matrixa
Najgore što možeš da uradiš jeste da napraviš tri koraka napred, pa dva nazad.
Vozači tada više ne znaju gde ćeš.
Samo kreni.
Polako.
Ravnomerno.
Ne trči.
Ne staj.
Motori će uglavnom sami pronaći put oko tebe.
Prvih nekoliko dana srce ti lupa 200 na sat.
Posle mesec dana prelaziš ulicu i usput gledaš gde ćeš na kafu. 😂
Motori su svuda
Kažu da u Vijetnamu ima oko 70 miliona motora.
Ne znam da li je ta brojka tačna.
Ali kada staneš na raskrsnicu...
Deluje kao da ih ima 200 miliona. 😂
Ujutru.
U podne.
Uveče.
Stalno neko prolazi.
I zanimljivo...
Uprkos tom haosu, retko ćeš čuti nervozno trubljenje kao kod nas.
Sirena ovde često nije psovka.
Više znači:
"Evo me, prolazim."
U Vijetnamu, kao i u velikom delu Azije, svetlija koža se i dalje smatra znakom lepote.
Zato se kriju od sunca koliko god mogu.
Dok mi turisti jurimo da pocrnimo...
One rade sve da ostanu bele :)
Posle nekog vremena sam i ja počeo da vozim potpuno zamaskiran.
Dugački rukavi.
Maska.
Naočare.
Jedino što sam zaboravio je da sam stranac. 🤣
Na kraju sam se toliko navikao na taj prizor da, kad vidim devojku na motoru potpuno pokrivenu, odmah znam:
"Dobro... lokalka." :)
A kad vidim još jednog potpuno zamaskiranog lika...
Prvo proverim u retrovizoru da nisam to ja. 🤣
A čim pređeš ulicu... kreće prava nagrada
Zaboravi restorane sa velikim slikama na engleskom.
Mene su uvek privlačila mesta gde piše sve na vijetnamskom.
Ako ne razumem ni jedno slovo...
Velike su šanse da sam na dobrom mestu. 😂
Pogledaš oko sebe.
Ako unutra sedi trideset lokalaca...
Ulazim i ja :)
Sendvič za koji vredi preći pola grada
Ako postoji jedna stvar koju morate probati...
To je Bánh mì.
Na papiru...
Običan sendvič.
U stvarnosti...
Jedan od najboljih koje sam ikada jeo.
Hrskav baget.
Meso.
Pašteta.
Sveže povrće.
Korijander.
Ljuti sos.
I sve to za evro. Onaj od dva ces morati da podelis veruj :)
Kod nas bi ovakav sendvič bio specijalitet.
Ovde ga kupuješ usput dok ideš na posao.
Pho – doručak koji me je osvojio
Priznajem...
Prvi put kada sam video ljude kako u sedam ujutru jedu veliku činiju supe, pomislio sam:
"Jesu li normalni?" 😂
Posle nekoliko dana...
Jeo sam je i ja.
I shvatio zašto.
Topla supa.
Sveže začinsko bilje.
Meso.
Pirinčane nudle.
Posle nje si sit satima :)
Ovde hrana ne glumi... ili valja ili zatvaraš lokal.
U Vijetnamu retko dobiješ tanjir koji izgleda kao da ga je završio umetnik sa Instagrama.
Nema cvetića.
Nema šarenih šara od sosova.
Nema tri lista peršuna da popune prazan tanjir. 🤣
Ovde ti samo spuste tanjir.
Onako...
Bez mnogo priče.
Pogledaš ga i pomisliš:
"Brate... je l' to to?" 😂
A onda uzmeš prvi zalogaj...
I odmah ti bude jasno gde je otišao sav trud.
U ukus!
Najbolji restorani često nemaju ni ime :)
Nikada ne gledam TripAdvisor.
Imam svoj sistem.
Stanem ispred restorana i brojim motore :)
Ako ih ima pedeset...
Ulazim.
Ako ih ima sto...
Nema šanse da produžim dalje. 😂
Neki od najboljih restorana u kojima sam jeo nisu imali ni tablu.
Ni meni.
Samo veliki lonac.
Nekoliko plastičnih stolica.
Baka kuva.
Deda naplaćuje.
I red lokalaca.
Meni više ne treba nikakva reklama :)
Ovde sve mora da bude sveže
Mislim da je baš to najveća tajna njihove kuhinje.
Povrće hrskavo.
Začinsko bilje miriše kao da je malopre ubrano.
Riba i morski plodovi, pogotovo uz obalu, često završe na tanjiru istog dana kada su izvađeni iz mora.
Najedeš se kao čovek...
A nema onog osećaja da si progutao džak cementa. 🤣
Naprotiv...
Posle sat vremena već razmišljaš:
"Dobro... gde ćemo sad na sledeću klopu?" 😂
❤️ Zašto mi je Vijetnam ostao u srcu
Vijetnam nije savršen.
Nekad je bučan.
Nekad haotičan.
Nekad potpuno lud. 😂
Ali baš zbog toga ima karakter.
I ono što me je posebno iznenadilo...
Omladina.
Stvarno su mi ostavili odličan utisak.
Mladi ljudi su opušteni, vredni i nekako imaju taj osećaj da stalno nešto stvaraju.
Posebno sam primetio koliko rade online.
Uđeš u neki kafić...
Laptop na stolu.
Kafa pored.
Neko radi programiranje.
Neko dizajn.
Neko svoj mali biznis.
I nije čudno da vidiš ljude kako rade i u tri ujutru. 😂
Najluđe?
Neki kafići rade 24 sata.
I nisu to samo mesta gde popiješ kafu.
Imaju čak i krevete. 🤣
Znači bukvalno:
Dođeš.
Radiš.
Umoriš se.
Malo odmoriš.
Probudiš se.
Nastaviš posao.
Kažem sebi:
"Brate... kod nas bi rekli da si došao u kafić da spavaš, a ovde je to biznis model." 😂
Što sam duže ostajao...
Sve mi se više sviđao ❤️
Ako ti se dopala ova priča, na mom YouTube-u možeš da vidiš kako je sve stvarno izgledalo.
