Muay Thai – ovde se ne trenira samo sport, ovde se živi
Ako postoji jedan sport koji je u Tajlandu bukvalno deo života...
To je Muay Thai.
Ne moraš ti da tražiš neki stadion i da glumataš turistu sa kamerom :)
Prođi kroz neko manje mesto i vrlo lako ćeš naleteti na klince kako udaraju u vreću, rade sa trenerom ili vežbaju jedan sa drugim.
Ovde klinac maltene pre nego što nauči da vozi motor već zna da šutne low kick. 🤣
A nekad vidiš i četvoro tih klinaca na jednom motoru...
Pogledaš ih i pomisliš:
"Brate... nema vas četvoro zajedno 18 godina." 😂
I naravno, njima ništa.
Voze kao da idu po hleb :)
Ali Muay Thai nije ovde samo:
"Ajde da se malo bijemo."
To je deo kulture.
Deo odrastanja.
Deo svakodnevnog života.
Kampove ćeš naći širom zemlje, a u Bangkok dolaze borci iz celog sveta da treniraju sa Tajlanđanima i pokušaju da naprave nešto od sebe.
I baš zato sam hteo da Muay Thaiju posvetim poseban tekst.
Ne kao neko ko je trenirao...
Nego kao neko ko je godinama živeo ovde, gledao borbe, upoznavao borce i imao priliku da vidi šta se dešava iza svega onoga što turista vidi sa tribina.
Jer ono što vidiš u ringu traje nekoliko minuta.
A ono što se dešava pre toga...
E, tu već ima materijala za ozbiljnu priču :)
Naši ljudi u tajlandskom ringu
Meni je uvek bilo zanimljivo kada naletim na nekog našeg čoveka koji je došao ovde i stvarno se ubacio u taj svet.
Jer jedno je doći u Bangkok kao turista...
A drugo je da ti Bangkok postane mesto gde ustaješ, treniraš, znojiš se i spremaš se za borbu :)
Ja nikada nisam trenirao Muay Thai.
Ali sam kroz godine života u Tajlandu upoznao dosta naših boraca i imao priliku da vidim kako taj život izgleda iz blizine.
Dođeš iz Srbije ili nekog drugog kraja Evrope...
Ostaviš sve svoje.
I onda ti se svakodnevica svede na:
trening,
ishranu,
odmor,
pa opet trening. 🤣
Nema mnogo filozofije.
Jedan od ljudi koje sam upoznao je Ognjen Topić.
O njemu stvarno može da se priča mnogo duže od jednog pasusa.
Ognjen je srpsko-američki Muay Thai borac i višestruki svetski šampion.
U Tajlandu je trenirao na veoma visokom nivou, nastupao na Lumpinee stadionu, a osvojio je i titulu na Omnoi stadionu.
To već nije ono:
"Brate, ajde da probam malo tajlandski boks dok sam ovde." :)
To je ozbiljan nivo.
Godine treninga.
Kampovi.
Borbe.
Putovanja.
Disciplina.
I ono što mi je možda najzanimljivije...
Kad ga vidiš ovako van ringa, teško je da zamisliš koliko je rada potrebno da dođeš do tog nivoa.
A onda ga vidiš u ringu i shvatiš:
"Aha... zato." 🤣
Jer nama sa strane borba traje nekoliko minuta.
Ali iza tih nekoliko minuta stoje meseci i godine rada koje niko ne vidi.
Miloš Janičić – „Cobra“ u Tajlandu
Još jedan naš lik kog sam upoznao u toj priči je Miloš Janičić, poznat kao Cobra.
Miloš je iz Podgorice i ozbiljan je borac. Do 2026. napravio je skor 19–3, a svih 19 pobeda završio je prekidom. Nema ono:
„Ajde da vidimo šta kaže sudija.“
Kod njega uglavnom:
„Laku noć, vidimo se posle borbe.“ 🤣
Prošao je velike evropske organizacije, a pobedama nad Markom Bojkovićem i UFC veteranom Alexom Oliveirom napravio je ozbiljan iskorak. U junu 2026. postao je prvi borac iz Crne Gore koji je potpisao za UFC.
I onda zamisli taj put...
Lik iz Podgorice završi kod nas, trenira, sprema se i gura dalje.
Nije baš:
„Brate, došao sam malo zbog mora, a usput ću i neki trening.“
Kod njega je više:
Trening.
Ishrana.
Odmor.
Opet trening.
Pa opet sve ispočetka :)
U svom UFC debiju u avgustu 2026. izgubio je od Noaha Gugnona, ali jedan poraz ne briše godine rada koje su ga dovele do UFC-a.
Muay Thai nisam trenirao... ali sam ga gledao iz prvog reda :)
Ja nisam bio taj koji ustaje u pet ujutru da udara vreću.
Moja borilačka karijera se uglavnom svodila na sedenje sa strane i davanje stručnih komentara.
Ali zato sam tokom svih ovih godina gledao baš dosta borbi.
I ne samo one velike, turističke.
A klinci?
Gledao sam ih kako se stvarno bore, ne samo kako treniraju.
Mali izađe u ring, publika se dere, on mrtav ladan kao da je krenuo po sladoled. 😂
Jedan udarac...
Drugi...
I već pola sale viče šta bi on trebalo sledeće da uradi :)
A ja sa strane gledam i mislim:
„Brate... ovaj mali ima više borbi nego ja ozbiljnih odluka u životu.“ 😂
I tada shvatiš da Muay Thai njima nije neka zabava za vikend.
Klinci krenu od malih nogu.
Treniraju.
Bore se.
Roditelji ih dovode.
Lokalci navijaju kao da je finale Svetskog prvenstva veruj :)
Neko pobedi, neko izgubi...
A posle borbe?
Ma kakav Instagram, kakvi bakrači. 😂
Skine rukavice, malo odmori i svako svojim putem.
Nema:
„Čekaj da prvo napravimo story, da se vidi da smo bili ovde.“ 🤣
To im je normalan život.
Trening.
Borba.
Škola.
Kuća.
Sutra opet isto.
A ti gledaš klinca u ringu i misliš:
„Brate... u njegovim godinama ja sam jedva znao da zavežem pertle kako treba.“ 😂
I baš to mi je bilo najjače.
Nema mnogo foliranja.
Nema velike filozofije.
Jednostavno se radi ono što se radi.
A Muay Thai im je toliko normalan deo života da ga ni ne doživljavaju kao nešto posebno.
Bangkok je druga liga
U Bangkoku je atmosfera još ozbiljnija.
Veliki stadioni imaju svoju energiju.
Čim počnu borbe, publika potpuno poludi.
Viču.
Navijaju.
Komentariše svaki udarac.
A što borba više odmiče, sve je luđe.
I naravno...
Tu uvek ima i onog čuvenog ilegalnog klađenja. 😂
Neću sad da glumim stručnjaka za tajlandsko podzemlje, ali dovoljno je da pogledaš oko sebe i vidiš da se neki ljudi mnogo više nerviraju zbog jednog udarca nego što bi čovek očekivao od običnog navijanja :)
Neko nešto dobaci.
Drugi mu odgovori.
Treći već skače kao da mu od tog jednog udarca zavisi penzija. 😂
Sve se dešava brzo, glasno i potpuno haotično.
Ako nikada nisi gledao Muay Thai uživo, teško je objasniti taj osećaj.
Pogledaj izlete i aktivnosti u Tajlandu
Na televiziji vidiš dva borca.
U hali vidiš celu priču.
Čuješ publiku.
Čuješ muziku.
Vidiš ritual pre borbe.
Osetiš kako se atmosfera menja iz minuta u minut.
I tek tada shvatiš...
Za njih je to ozbiljan događaj.
A kad krene njihov borac...
Brate, kreće opšta histerija. 🤣
Jedan skače.
Drugi viče.
Treći lupa po ogradi kao da pokušava da probudi pola Bangkoka. 😂
Neko već objašnjava sudiji šta je video, iako ga niko ništa nije pitao. 🤣
A ti sediš sa strane i misliš:
„Dobro... ja sam došao da gledam borbu, a ovde izgleda svi imaju nešto lično sa njom.“ :)
Nije samo udaranje ..
Muay Thai nije samo:
„Ajde udri, pa ko padne.“ :)
Iza svega toga ima baš ozbiljna tradicija.
Pre borbe ide Wai Kru — ritual kojim borac pokazuje poštovanje prema treneru, tradiciji i celom sportu.
I kad to prvi put vidiš, pomisliš:
„Dobro... šta sad ovo dete radi?“ 😂
Ali kada znaš šta stoji iza toga, potpuno druga priča.
Jer taj borac nije sam došao tu.
Neko ga je trenirao.
Neko ga je učio.
Neko ga je spremao.
Neko ga je godinama terao da ponavlja iste stvari dok mu verovatno nije došlo da baci rukavice kroz prozor.
I zato taj ritual pre borbe ima posebnu težinu.
Nije samo nekoliko pokreta da se odradi reda radi.
To je zahvalnost treneru, poštovanje prema tradiciji i podsećanje na sve kroz šta je borac prošao.
Meni je baš to zanimljivo kod Tajlanda.
Spolja vidiš moderan stadion, reflektore, publiku koja pravi haos...
A onda krene ritual star generacijama.
I shvatiš:
„Aha... ovde čak i kad se biju, postoji red.“ :)
A onda shvatiš da i devojke umeju da "reše problem" :)
U poslednje vreme sve više jurcam po onim delovima Tajlanda gde turista nema ni za lek :)
I tamo sam upoznao dosta lokalnih devojaka, uglavnom baš simpatičnih i lepih...
Ali jednu stvar sam počeo da primećujem.
Mislim da ovde skoro svi od malih nogu imaju neku vezu sa borilačkim sportovima.
Kao da u školi, pored matematike i engleskog, imaju i predmet:
„Kako da ne diraš pogrešnu osobu.“ :)
Dešavalo mi se da u nekom lokalu nastane problem sa mušterijom koja malo pretera.
I onda vidiš devojku koja pet minuta ranije sedi, smeška se i priča kao da je najmirnija osoba na svetu...
A onda ustane.
Ti gledaš i misliš:
„Dobro... ja bih se ovde ipak pravio da nisam ništa video.“ 🤣
Naravno, nije to nikakav Muay Thai meč i ne treba praviti od toga neku filmsku priču.
Ali meni je bilo urnebesno koliko lako čovek pogreši u proceni :)
Neko sitan, miran, nasmejan...
A ti nemaš pojma da možda trenira godinama :)
U Tajlandu sam odavno naučio:
Ne gledaj čoveka po fasadi, prijatelju... kuća možda ima ozbiljan temelj:)
... Zato Muay Thai moraš videti uživo
Posle toliko godina u Tajlandu, meni je Muay Thai zanimljiv baš zato što ga nisam upoznao kroz neku turističku reklamu.
Gledao sam ga po malim mestima.
Sedeo među lokalcima.
Gledao klince kako ulaze u ring kao da im je to najnormalnija stvar na svetu.
Upoznao sam i naše ljude koji su ozbiljno trenirali i takmičili se.
I tek tada ukapiraš koliko se rada krije iza onih nekoliko minuta u ringu.
Zato kad neko kaže:
„Ma to je samo tuča.“
Ja se samo nasmejem :)
Nije, prijatelju.
To ti je sport.
Tradicija.
Disciplina.
Nekome posao.
Nekome san.
A nekome život od malih nogu.
I zato ako stvarno hoćeš da skapiraš šta je Muay Thai...
Nemoj prvo da gledaš klip na YouTube-u.
Dođi ovde. 😄
Sedni među lokalce.
Pogledaj borbu.
I gledaj kako cela sala poludi kad njihov čovek krene napred :)
Tek tada ćeš skapirati da ovde Muay Thai nije predstava... nego deo života.
Ako ti se dopadaju ovakve priče iz Tajlanda i ostatka Azije, zaprati moj YouTube.
vidimo se tamo :)
