Od Puketa do krajnjeg juga Tajlanda – 1.000 km, dva meseca i jedna torba
Nekad čoveku jednostavno dođe da preseče.
Spakuješ jednu torbu, otkažeš stan i kažeš:
"Ajde... dosta mi je. Idemo." 🤣
Bez plana.
Bez rezervisanih hotela za naredne dva meseca.
Bez pojma gde ćeš sutra spavati.
Meni je tako počelo jedno od zanimljivijih putovanja po Tajlandu.
Pogledaj izlete i aktivnosti na Tajlandu 🌴
Živeo sam na Puketu.
Stan.
Obaveze.
Svakodnevica.
Sve normalno...
I onda jednog dana samo kažem:
"Ma idem motorom na jug." :)
Cilj?
Narathiwat, skroz dole, blizu Malezije.
Oko 1.000 kilometara od Puketa.
Mogao sam avionom.
Mogao sam autobusom.
Par sati i gotovo.
Ali gde je tu zabava? 🤣
Seo sam na motor.
Jedna torba.
Otkazan stan.
I pravac jug.
Plan?
Nemam ga. :)
1.000 kilometara... ali meni se nigde ne žuri
Ako pogledaš mapu, Phuket–Narathiwat nije baš ekspedicija na Mars :)
Oko 1.000 kilometara.
Neko sedne u autobus, odspava i stigne.
Ja?
Naravno da sam morao da zakomplikujem. 🤣
Nisam išao da stignem.
Išao sam da vidim šta ima između.
Zato sam magistrale uglavnom izbegavao.
Google Maps kaže:
"Brži put – 3 sata i 20 minuta."
Ja:
"Ne hvala... daj mi onaj što traje pet sati." :)
I onda kreće prava priča.
Mali putevi.
Sela.
Plantaže.
Planine.
Nekad put više liči na koziju stazu nego na put. 🤣
Uđem u neko selo...
Ljudi me gledaju kao da sam pao sa Marsa.
Ja mašem.
Oni mašu.
I onda neki seljanin od prilike otvori kapiju da prođem motorom kroz njegovo dvorište bukvalno :)
Plan je bio da stignem do Narathiwata.
To je krajnji jug Tajlanda, blizu granice sa Malezijom, u regiji poznatoj po dugogodišnjem oružanom sukobu.
Zbog toga tamo ima više policije i vojske, kontrolnih punktova i turista osim nekih zalutalih Malezana skoro da nema :)
Meni je baš zato bilo zanimljivo da vidim kako izgleda taj deo Tajlanda koji većina stranaca nikada ne poseti.
Ali naravno...
Kod mene se plan i stvarnost retko sretnu. 😂
Umesto da tih 1.000 kilometara pređem za desetak dana, ja sam se putem zadržao skoro dva meseca.
Vozim 100 kilometara...
Pa stanem.
Vidim pijacu — stajem.
Vidim restoran — stajem.
Lep pogled — stajem.
Neko kaže da ima vodopad iza brda — skrećem. 😂
I tako kilometri prolaze...
A ja nigde ne žurim.
Na kraju sam shvatio da mi cilj više nije ni bio Narathiwat.
Cilj je postao sve ono što se nalazi između :)
Smeštaj? Koji smeštaj?
E ovo je možda najzanimljiviji deo.
Po gradovima je lako.
Otvorim Agoda, pogledam šta ima i nađem nešto pristojno.
A često je i mnogo jeftinije nego da samo uđeš sa ulice i pitaš:
"Koliko je soba?"
Ali po selima...
Tu Agoda često kaže:
"Brate, snađi se sam." 🤣
I baš zato mi je zanimljivo.
Otvorim Google Maps.
Zumiram.
Nađem neko selo koje izgleda kao da ni Google nije siguran da tamo iko živi :)
Tražim smeštaj.
Broj telefona?
Super.
Facebook?
Još bolje.
Nema ništa?
Nema veze.
Odem tamo i pitam.
I mnogo puta baš tako pronađem male porodične smeštaje koji nisu ni na jednoj velikoj platformi.
Nema bazena.
Nema recepcije 24 sata.
Nema "breakfast included".
Ali ima krevet.
Klima radi.
I devojke koje tu rade uvek imaju neku šalu da dobace :)
Malo zezanja.
Malo pokazivanja rukama.
Malo:
"Where you from?"
I nekako se svi razumemo :)
Restoran sa "hijeroglifima"
Hrana usput je bila posebna priča.
Skoro svi restorani koje sam pronalazio bili su mali, otvoreni restorani.
Sto ispred.
Kuhinja odmah iza.
Ventilator koji radi kad mu se radi. 😂
A unutra...
Mace, kuce leže ispod stola i čekaju da neko nešto ispusti :)
A deca iz komšiluka obavezno priđu da malo procaskaju.
Nema:
"Good evening, sir."
Ima:
"Where you from?"
Pa još pet pitanja koja pola ne razumem :)
I naravno...
Meni na tajlandskom.
Hijeroglifi.
Ja gledam.
Oni gledaju mene.
Google Translate radi prekovremeno. 😂
Slikam meni telefonom, prevedem i pokušavam da shvatim šta ću dobiti.
Nekad prevod ispadne genijalan.
Umesto:
"Pileća supa sa povrćem"
telefon mi izbaci nešto u fazonu:
"Vodopad je presušio, baba je preskočila dedu." 🤣
I onda sediš i razmišljaš:
"Da li ovo da naručim ili da ipak ostanem na vodi?" :)
Ali upravo u tim malim restoranima često sam jeo najbolje.
Nema turističkog menija.
Nema deset fotografija hrane koje izgledaju bolje od hrane.
Samo lokalci sednu, naruče i jedu.
A ja pogledam šta oni jedu i kažem:
"Daj meni isto, da se ne zamaram." 😄
Do sada...
Jedan od najboljih sistema za naručivanje :)
Sedam, osam mesta za jedno putovanje... a plan i dalje ne postoji
Tokom te vožnje praktično sam pravio svoje malo putovanje kroz jug.
Otprilike svakih 100–150 kilometara bih negde ostao.
Nekad jednu noć.
Nekad dve.
Nekad kažem:
"Ajde samo da pogledam ovo mesto."
I naravno...
Ostaneš duže nego što si planirao. 🤣
Tako sam prošao kroz nekih sedam ili osam možda cak i 10 mesta, ko li ce ga vise znati :)
Nekad grad.
Nekad malo selo.
Nekad mesto za koje ni danas ne znam kako se zvalo :)
Vidim vodopad na mapi...
Skrenem.
Stignem.
Okupam se.
Osušim se.
I nastavim dalje kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
Ako je veći grad...
Tu se često desi još jedna zanimljiva stvar.
Upoznaš neku lokalnu devojku koja kaže:
"Ja znam dobro mesto, mogu da ti pokažem." 😄
I odjednom više nisi turista sa Google Maps-om...
Nego imaš lokalnog vodiča koji zna gde se jede, gde se ide i šta vredi videti :)
U nekim mestima čak imaš i male tržne centre.
Big C.
Tesco Lotus.
Prodavnice.
Kafiće.
Sve što ti treba.
Ali čim parkiraš motor, primetiš nešto što mi je odmah bilo zanimljivo.
U Pattani i okolini, zbog ranijih bombaških napada, često ostavljaju sedište motora otvoreno dok je parkiran.
Nema onog našeg:
"Zaključaj sve, spusti sedište i proveri još jednom." :)
Ovde ga ostave otvorenog da se odmah vidi da unutra nema ničega sumnjivog.
Prvi put gledam ljude kako parkiraju motore, ostavljaju sedište podignuto i samo odlaze...
A ja u fazonu:
"Dobro... ovde očigledno važe neka druga pravila." 😂
I onda izađeš iz tržnog centra...
Pet minuta kasnije opet palme, sela, motori i bivoli pored puta.
Brate... kakav spoj svega na jednom mestu. 🤣
Da sam išao magistralom...
Verovatno bih samo prošao pored svega toga.
Ne bih ni znao da postoji.
A upravo između poznatih destinacija nalazi se ono zbog čega sam zavoleo Tajland.
Mala sela gde se deca igraju ispred kuća.
Plantaže kroz koje voziš, a miris prirode ulazi ti pravo u kacigu. :)
Lokalne pijace pune voća, povrća i ljudi koji te gledaju kao da si izašao iz televizora. 😂
Male škole pored puta sa preslatkom dečicom u skolskim uniformama.
Restorani sakriveni između palmi i zelenila, sa nekoliko stolova, kuhinjom na otvorenom i hranom koja često bude bolja nego u skupim lokalima.
Mesta gde sediš, jedeš i na trenutak zaboraviš da postoji bilo kakva žurba.
Krajnji jug – Tajland koji većina nikada ne vidi
Ako planirate da istražite južni Tajland, ovde možete pogledati šta se nudi od izleta i aktivnosti 👇
Kako sam se približavao Pattani, Yali i Narathiwatu...
Sve se više menjala atmosfera.
Ista država.
Ali kao da si ušao u neku drugu priču.
To je deo Tajlanda koji većina turista nikada ne vidi.
Nema razglednica na svakom koraku.
Nema grupa koje izlaze iz autobusa sa kamerama.
Nema onog osećaja da je sve napravljeno za posetioce.
Samo pravi život.
Jug ima većinski muslimansko stanovništvo i potpuno drugačiji vajb od ostatka zemlje.
Voziš motor kroz zelena polja.
Pored puta mala sela.
Ispred kuća ljudi sede, pričaju i gledaju ko prolazi.
A onda naiđe stranac na motoru...
I odjednom si ti glavna atrakcija :)
Ali ono što mi je bilo najlepše...
Nije bila radoznalost zbog toga što sam stranac.
Nego iskreno interesovanje.
Nema:
"Ajde kupi nešto."
Nema:
"Plati ovo, plati ono."
Ljudi samo žele da popričaju.
Uđeš po vodu u malu prodavnicu...
I izađeš posle deset minuta jer se priča razvila sama od sebe :)
Nekad ni reči nisu potrebne.
Malo smeha.
Malo gestikulacije.
I nekako se razumete.
Kroz ta mala mesta vidiš potpuno drugi Tajland.
Druga kultura.
Drugi ritam života.
Na putu palme.
Sa strane džamija.
U daljini planine.
A ljudi nastavljaju svoj običan dan kao i svaki drugi.
Najviše mi je ostalo u sećanju koliko tamo niko nigde ne žuri.
Staneš na benzinskoj pumpi da sipaš gorivo...
I umesto samo:
"Plati i idi dalje."
Krene priča.
Gde ideš?
Odakle si?
Koliko dugo si ovde?
Treba li ti pomoć?
U Bangkoku danas često osećam potpuno suprotnu energiju.
Milioni ljudi.
Svi negde jure.
Svi imaju svoje obaveze.
A na jugu...
Kao da vreme ide sporije.❤️
Hat Yai i Songkhla – poslednja stanica pre potpuno drugog Tajlanda
Pre nego što sam stigao do Pattani, Yale i Narathiwata...
Zadržao sam se 10 tak dana kroz Hat Yai i Songkhlu.
Ta dva grada su udaljena svega oko 25 kilometara, a meni su bila savršena baza za istraživanje krajnjeg juga.
Smestio sam se između njih.
Dan?
Songkhla.
Veče?
Hat Yai. 😄
I iskreno...
To je bila odlična kombinacija.
Songkhla – grad uz more gde vreme ide sporije
Songkhla mi je bila pravo iznenađenje.
Na prvi pogled...
Samo miran grad na jugu Tajlanda.
Ali onda malo pogledaš bolje i shvatiš koliko je poseban.
Grad je praktično okružen vodom.
More sa jedne strane.
Veliko Songkhla jezero sa druge.
A odmah pored grada nalazi se malo ostrvo Ko Yo koje je povezano velikim dugim mostom.
I taj trenutak kada prelaziš most motorom...
Voda ispod tebe.
Vetar udara.
Ribarski čamci okolo.
A ispred tebe ostrvo puno zelenila...
I samo pomisliš:
"Dobro... ovo nije loše mesto za izgubiti se." 😂
Ko Yo je posebna priča.
To nije ono ostrvo gde ideš da juriš plaže i noćni život.
Ovde ljudi žive od mora.
Ribarske kuće.
Mala sela.
Čamci.
I restorani sa svežom ribom i morskim plodovima gde sediš praktično iznad vode.
Nema velikih turističkih fora.
Samo lokalci, dobra hrana i pogled koji te natera da malo duže ostaneš za stolom.
Stari grad Songkhla mi je možda i najviše ostao u sećanju.
Male ulice.
Stare kuće.
Šareni zidovi.
Mali kafići.
Ljudi koji lagano žive svoj dan.
A ono što posebno prija...
Taj morski vetrić koji stalno pirka.
Kao da ti neko šapuće:
"Polako prijatelju... nigde ne kasniš." 😄
Onda zabodeš pored mora.
Gledaš ribarske čamce.
Negde iz malog restorana izlazi miris hrane.
I imaš osećaj kao da si upao u neku staru tajlandsku razglednicu :)
Posebno mi se dopao stari deo grada.
Hat Yai – potpuno druga energija
Hat Yai je potpuno druga priča od Songkhle.
Da budem iskren...
Prvi utisak mi nije bio:
"Vau, kakav lep grad." 🤣
Više sam imao osećaj:
"Dobro... gde su ovde biljke? Ko je pobedio, beton ili priroda?" :)
Puno zgrada.
Puno asfalta.
Puno saobraćaja.
Malo zelenila.
Nema onu romantičnu atmosferu Songkhle.
Nema more odmah pored tebe.
Nema onaj vetrić koji te tera da usporiš.
Ali...
Hat Yai ima nešto drugo.
Hranu :)
I to ozbiljnu.
Noćne pijace su posebna priča.
Mirisi sa svih strana.
Roštilj.
Voće.
Tajlandski specijaliteti.
Morski plodovi.
Sedneš, pogledaš oko sebe i pomisliš:
"Dobro... možda grad nije lep, ali zna da kuva." 🤣
Tu su i veliki tržni centri.
Prodavnice.
Kafići.
Sve što ti treba.
Zato mnogi ljudi iz juga dolaze baš u Hat Yai kada žele malo gradske energije.
Ali ono što je ostalo u sećanju mnogima jesu velike poplave koje su pogodile ovaj kraj.
Ulice koje su inače pune motora i automobila pretvorile su se u reke.
Devojka koju sam upoznao u Hat Yaiju mi je pričala šta se tada dešavalo.
Kaže...
Kiša je padala danima.
Ali ne ono naše:
"Pada malo, sačekaj pola sata i gotovo."
Nego ona kiša gde pogledaš kroz prozor i pomisliš:
"Dobro... je l' ovo kiša ili je neko gore ostavio slavinu otvorenu?"
Dan.
Noć.
Sutradan opet.
I tako u krug.
Voda je polako počela da raste dok u jednom trenutku ulice nisu više ličile na ulice...
Nego na male reke.
Tamo gde su juče prolazili motori i automobili...
Ljudi su gledali kako prolaze čamci i pokušavali da se snađu.
Pričala mi je kako je danima bili praktično zarobljena kod kuće.
Prodavnice zatvorene.
Kretanje otežano.
Grad koji inače bruji od života odjednom je utihnuo.
Kada sam ja došao nekoliko meseci kasnije...
Još su se videli tragovi.
Šut.
Popravke.
Delovi grada koji su se tek vraćali u normalu.
Još jedna stvar mi je odmah pokazala da nisam više baš u onom "turističkom" delu Tajlanda...
Tržni centri u Hat Yaiju :)
Uđeš unutra, sve moderno.
Prodavnice.
Klima.
Restorani.
Sve izgleda normalno.
I onda odjednom...
Pre ulaza proveravaju motore.
Otvaraju sedište.
Gledaju šta imaš unutra.
Pa na samom ulazu, provere malo ovde, malo tamo...
A ti stojiš i razmišljaš:
"Dobro... izgleda da sam stigao u deo zemlje gde se stvari shvataju malo ozbiljnije." 😂
Prvi put mi je baš tada kliknulo gde sam došao.
Ovo nije Puket gde si samo još jedan turista sa šortsem i japankama.
Ovo je jug.
Druga atmosfera.
Druga pravila
I iskreno...
Baš zbog toga mi je bilo zanimljivo :)
Ali ono što mi je bilo najzanimljivije...
Čim izađeš iz grada prema Pattani, Yali i Narathiwatu...
Počinje potpuno druga priča.
Odjednom više nema tog gradskog ritma.
Pojave se kontrolni punktovi.
Više vojske i policije.
Manje ili nikako stranaca.
Sela.
Zelena polja.
Džamije pored puta.
I osećaj da ulaziš u deo Tajlanda koji većina ljudi nikada ne vidi.
Krajnji jug – Tajland gde se osećaš kao da si upao u drugi film
Kako sam se približavao Pattani, Yali i Narathiwatu...
Sve više sam imao osećaj da sam ostavio onaj poznati turistički Tajland iza sebe.
Nema više Puketa.
Nema gomile turista.
Nema ljudi sa kamerama.
Ovde kao da je vreme malo stalo.
Jug je većinski muslimanski i atmosfera je potpuno drugačija.
U nekim mestima belog stranca možeš da ne vidiš danima... mesecima. 🤣
Ozbiljno.
Voziš motor kroz selo i osećaš se kao da si zalutao u film.
Negde se čuje molitva iz džamije.
I tu tek shvatiš da je i hrana na jugu posebna priča.
Nije to isti Tajland koji znaš iz turističkih mesta.
Ovde se oseća jak uticaj muslimanske kulture.
Više se koristi govedina.
Puno začina.
Arome koje vuku malo na arapsku i malajsku kuhinju.
Pirinač.
Roštilj.
Kari.
Sveže spremljena jela koja mirišu na kilometar. 😄
Prođeš pored male radnje...
I iznutra izađe miris začina, prženog luka i mesa, ne bude ti dobro :)
Nema velikog natpisa.
Nema reklame.
Nema natpis od pola zida.
"Najbolje mesto u Tajlandu!" 😂
Imali su nešto drugo.
Miris hrane koji te udari čim prođeš pored vrata.
Ljude koji te prime ali bas od ❤️
Sediš, jedeš nešto što ne znaš ni kako se zove...
Gledaš oko sebe...
I samo pomisliš:
"E, zbog ovoga sam i seo na motor." 🤣
Onda uđeš u 7-Eleven...
Svi pogledaju.
Odeš u mali restoran...
Svi pogledaju.
Staneš na benzinskoj...
Opet pogledi. 😂
Ne zato što neko hoće nešto od tebe.
Nego jednostavno nisi svakodnevna pojava.
I to je baš lep osećaj.
Nemaš osećaj da si samo još jedan turista koji je došao da potroši novac.
Više si kao gost koji je nekim čudom završio u njihovom kraju :)
A devojke...
Iako su skoro sve nosile hidžab, to nije značilo da nema osmeha, šale i malo flerta. 😂
Kultura je drugačija.
Pravila su drugačija.
Ali osmeh je isti svuda.
Malo pogled.
Malo šala.
Malo duži razgovor nego što si planirao :)
Najzanimljivije mi je bilo što u tim mestima nema one turističke energije.
Niko te ne vuče za rukav.
Niko ne pokušava da ti proda nešto na svakom ćošku.
Samo normalan život.
I baš zato sam se osećao posebno.
U Bangkoku si jedan od milion.
Ovde...
Ako stigneš motorom u malo selo veruj cak i u grad, skoro da si dnevni program. 😂
Ljudi pogledaju motor.
Pogledaju tebe.
Pokušaju da shvate odakle si došao.
I za pet minuta već imaš ekipu oko sebe.
To je ono što mi danas nedostaje.
U Bangkoku svi negde jure.
Svi imaju obaveze.
A dole na jugu...
Kao da ljudi još uvek imaju vremena da budu ljudi. ❤️
Vojska na svakom koraku... Tajland, ali drugačiji Tajland
Još jedna stvar koju odmah primetiš kada uđeš dublje u ovaj deo zemlje...
Vojska.
I to ne ono:
"Aha, jedan policajac negde stoji."
Ne.
Ovde se oseća da je jug drugačiji :)
Zbog dugogodišnjih sukoba i bezbednosne situacije, vojni punktovi su mnogo češći nego u ostatku Tajlanda.
Voziš motor kroz prelepe zelene predele.
Palme.
Sela.
Planine u daljini.
Sve izgleda kao razglednica...
A onda iza krivine:
Kontrolni punkt.
Vreće sa peskom.
Nekoliko vojnika.
Vozilo pored puta.
I naravno...
Puške koje te podsete da nisi baš na običnoj turističkoj ruti :)
Iskreno...
Pre toga sam bio u Mjanmaru u vreme kada tamo nije bilo baš najmirnije.
I čak mi je delovalo da sam u nekim delovima ratom zahvaćene zemlje video manje vojske nego ovde jbte. 😅
Baš zanimljiv osećaj...
Jer oko tebe priroda kao iz filma.
Ptice.
Zelenilo.
Mali restorani pored puta.
Ljudi sede opušteno.
A onda svakih nekoliko kilometara naiđeš na još jedan punkt.
Kao da ti Tajland kaže:
"Dobrodošao u raj... samo prvo mala provera." 🤣
Baš zanimljivo...
Na tim punktovima nisam imao onaj osećaj kao u turističkim mestima gde te prvo gledaju šta nemaš.
Nekad imam utisak da im je bilo zanimljivije to što sam stranac na motoru nego da li mi je sve savršeno po pravilima.
Kaciga?
Ma verovatno su već prepoznali:
"Evo ga opet onaj lik sa motorom što je zalutao kod nas." :)
Dozvolu mi nikada nisu ni tražili.
Samo pogled.
Malo pitanja.
Malo osmeh.
I produžiš dalje.ali ono sto me je više iznenadilo...
Jesu ljudi.
Očekuješ možda neku napetost.
Neki hladan odnos.
A potpuno suprotno.
Vojnici i policija su uglavnom bili normalni i profesionalni.
Provere.
Pogledaju dokumenta.
Nekad pitaju odakle si.
Nasmeju se.
I puste te dalje.
Bez drame.
Bez osećaja da si problem.
Čak sam iskreno imao neke od najprijatnijih susreta sa policijom baš u tom delu Tajlanda.
Ali bilo je i situacija gde sam se sam sebi smejao.
Pošto nikada ne idem najlakšim putem...
Naravno da mi se desilo da zalutam.
Ne jednom.
Ne dva puta.
Nego nekoliko puta. 🤣
Vozim ja tako jednom uveče, vidim neki put...
Rekoh:
"E, ovo izgleda kao dobra prečica."
Mislio sam da prolazim kroz neko stambeno područje.
Uske ulice.
Kuće.
Malo svetla.
Sve deluje normalno.
I onda odjednom...
Nema dalje.
Kapije.
Ograda.
Stanem na motor i gledam:
"Dobro... genijalno. Uspeo sam da se izgubim i u vojnom dvorištu." 🤣
U jednom trenutku se zatvaraju neke kapije i naravno...
Odmah se pojavi nekoliko ljudi.
Uzbuna.
Svetla.
Pitanja.
A ja stojim sa motorom i mojim izrazom lica:
"Ljudi, verujte mi, nije to sto mislite."
Pazi kad nisam uspeo ni sve da slikam, da ne poverujes 😂
Srećom...
Sve se rešilo potpuno mirno.
Objasnili su mi da sam pogrešio put.
Pokazali gde treba da idem.
I na kraju se pojavio neko ko mi je otvorio kapiju da izađem.
Nema nervoze.
Nema galame.
Samo ono:
"Prijatelju... lepo što si svratio, ali sledeći put idi ovom ulicom." 🤣
I baš zato me je taj jug,posebno Pattani iznenadio.
Iskreno...
Čak sam u jednom trenutku razmišljao:
"Čekaj... možda bih ja mogao ovde da živim." 😂
Ko bi rekao...
Dođeš na jug da samo malo istražiš, a onda bukvalno gledaš stanove u glavi :)
Pattani ima nešto što mnogi ne očekuju.
Reku koja prolazi kroz grad.
Mostove.
More.
Plaže.
Mirne delove gde možeš da voziš motor bez one gradske ludnice.
A hrana...
To je posebna priča.
Predobri restorani da kazem mnogi su mi delovali cak luksuzno.
Sveža riba.
Južnjački začini.
Arome koje vuku na tajlandsku, malajsku i muslimansku kuhinju.
Sedneš negde uz reku ili blizu mora i pomisliš:
"Dobro... kako ovo mesto nije poznatije?" :)
I ono što me je dodatno privuklo...
Cene.
Možeš baš široko :)
Stanovi su povoljniji.
Hrana je odlična, drugačija i jeftina.
Nema osećaja da svaki dan plaćaš turističku cenu samo zato što nisi lokalac naprotiv.
Baš tu sam često uživao u onim malim lokalnim stvarima.
Pijace su im posebna priča.
Pijaca na jugu nije samo mesto gde kupiš hranu.
To je kao mali teatar života. 😂
Dođeš tamo i sve se dešava odjednom.
Riba koja je verovatno pre par sati bila u moru.
Lignje.
Škampi.
Razne školjke koje izgleda kao da ih je neko upravo izvadio iz neke morske avanture. 🤣
Sušena riba okačena svuda.
Začini raznih boja.
Voće koje ne znaš ni da imenuješ.
Neke stvari gledaš i razmišljaš:
"Dobro... da li je ovo hrana ili je deo dekoracije?" 😂
A mirisi...
Na jednom kraju pržena riba.
Na drugom kari.
Negde meso sa roštilja.
Negde nešto što ne znaš ni šta je, ali miriše toliko dobro da moraš da priđeš. 🤣
Koliko puta sam uzeo nešto samo zato što izgleda zanimljivo...
Ne znam ni dan danas šta sam to svojim nepcima tada činio. 😂
Jednom sam na pijaci video nešto što mi je ličilo na neku sušenu grickalicu.
Rekoh:
"Dobro... ovo izgleda zanimljivo, valjda je za jesti."
Kupim ja to i donesem u restoran.
Sednem, izvadim ponosno svoju "egzotičnu grickalicu"...
A ljudi oko mene odmah:
"Ne, ne, ne..." 😂
Gledaju oni mene.
Gledam ja njih.
I tek tada shvatim da sam umalo krenuo da pojedem to nešto. 🤣
Inače sam često sa pijace uzimao neke njihove specijalitete koje prvi put vidim, pa onda nosio u restoran da probam :)
Ovde je to sasvim normalno, pogotovo ukoliko si zalutali stranac :)
Uđeš sa kesom u ruci, sedneš za sto i samo kažeš:
"Evo brate, ovo sam našao... ajde da vidimo šta sam danas kupio." 🤣
Nekad znam šta sam uzeo.
Nekad nemam pojma.
Ali nema veze...
Putovanje je. 😂
Žene koje vidiš samo po očima
U nekim selima na jugu sam prvi put skapirao koliko se baš daleko osećem od kuće:)
Blizu jednog od tih sela je čak i more, ali kad uđeš malo dublje u kraj...
Drugi svet.
Žene uglavnom potpuno pokrivene, vidiš im samo oči.
Muškarci u svojoj garderobi.
Deca trče okolo.
I sve normalno njima...
A ja dođem iz Puketa, gde sam navikao da vidiš bukvalno sve moguće, i odjednom se osećam kao da sam upao u pogrešan film. 🤣
Prvih dana nisam kapirao u čemu je fora.
Obučem pantalone, pokrijem kolena...
Sve super.
Ljudi normalni.
Nasmeju se.
Neko klimne glavom.
Onda jedan dan obučem šorts i krenem kroz selo.
I odjednom...
Pogledi. 😂
Jedan pogleda.
Drugi se okrene.
Treći nešto kaže onom pored sebe.
A ja mislim:
"Dobro... šta sam sad uradio?" 🤣
Nisam ukapirao odmah.
Trebalo mi je jedno dve-tri nedelje da povežem stvari.
Kad sam u pantalonama — sve normalno.
Kad izađem u šortsu — kao da sam došao na sastanak u kupaćim gaćama. 😂
Čak su mi nekad i deca nešto dovikivala dok prolazim.
Naravno, pola toga nisam razumeo.
Ali po njihovim facama sam znao da je tema:
"Vidi ovog ludaka šta je obukao." :)
I onda sam konačno skapirao...
Nije problem što sam stranac.
Problem je što sam ja kroz njihovo selo prošao obučen kao da sam krenuo pravo na plažu. 😂
Njima: duga odeća, sve pokriveno.
Meni: šorts i majica, kao da sam pet minuta ranije izašao iz mora :)
Bukvalno kao da sam usred crkve došao u papučama i sa peškirom preko ramena.
Od tada...
Pantalone za selo.
Šorts samo tamo gde ima smisla.
I odjednom više nema pogleda u fazonu:
"Brate... ko ti je rekao da ovako obučen dođeš ovde :))
Kvar na motoru – tu vidiš ko je čovek, a ko je samo prolaznik
Naravno...
Ne bih ja bio ja da motor ne odluči povremeno da napravi neki cirkus. 🤣
A pošto sam prošao Tajland uzduž i popreko, skoro svaki grad je imao i neku Yamahu.
Ja lepo pravac Yamaha.
Uđem tamo kao domaći:
"Šta ima, ljudi, opet ja." 😂
Već me radnici prepoznaju.
Motor na dizalicu.
Otvore.
Pogledaju.
I ajde da vidimo šta je gospodin danas odlučio da mu fali :)
Meni je Yamaha uvek bila sigurnija varijanta.
Originalni delovi.
Znaš šta stavljaš.
Znaš koliko košta.
I nema onog našeg čuvenog natezanja:
"Koliko?"
"1.500 bahta."
"Ma daj, brate, koliko je stvarno?"
"Dobro... 1.200."
"Ajde 800 i da se razilazimo." 😂
Ma jok.
U Yamahi nema tog cirkusa.
Odrade šta treba, dobiješ račun i znaš na čemu si.
Meni to odgovara.
Neću da izgubim pola dana cenjkajući se oko dela od 300 bahta. 🤣
Ali naravno...
Nije svaki kvar dovoljno pametan da se pokvari ispred Yamahe.
To bi bilo previše lako.
Nekad motor odluči:
"E baš sad ću da riknem."
I naravno...
Kasno.
Nigde servisa.
Nigde Yamahe.
Nigde ničega.
Onda se pojavi jedan lik.
Pogleda motor.
Pogleda mene.
Ne zna engleski.
Ja tajski nesto kao razumem :)
Pozove drugara.
Drug pozove trećeg.
Treći zna čoveka koji zna čoveka koji možda zna da popravi Yamahu.
I za deset minuta oko mene se okupi pola kraja. 😂
Neko čačka motor.
Neko drži lampu.
Neko daje savet.
Neko samo stoji i gleda, ali izgleda veoma ozbiljno. 🤣
A ja stojim sa strane i mislim:
"Dobro... izgleda da sam večeras dobio besplatnu dijagnostiku i pola grada kao servisnu ekipu." 😂
I baš takve situacije najviše pamtim.
Jer kada ti se motor pokvari u nekom malom mestu...
Nije problem samo kvar.
To ti je često karta za bolje upoznavanje lokalnog stanovništva :)
A ova dva momka su to večeras shvatila baš ozbiljno — nisu samo pomogli oko motora, nego su me i vozili okolo kasno u noć dok nismo rešili problem.
Na kraju — kvar prođe, motor krene, a ostane priča koju ću mnogo duže pamtiti. ❤️
❤️ Nedostaje mi jug
Danas živim u Bangkoku.
I nemojte pogrešno da me shvatite...
Volim Bangkok.
Ima svega.
Hrane koliko hoćeš, kafića, tržnih centara, parkova, ljudi, dešavanja...
Ako ti je dosadno u Bangkoku, onda je problem verovatno u tebi. 😂
Ali...
Nedostaje mi jug.
Baš mi nedostaje.
Tamo sam imao potpuno drugačiji osećaj života.
Na jugu staneš negde u malo mesto i za pet minuta već znaš pola ulice :)
Ne zato što si nešto posebno zanimljiv...
Nego zato što si stranac na motoru.
A to je tamo, izgleda, događaj dana :)
Jedna devojka te vidi, nešto šapne drugarici...
Drugarica pogleda.
Onda izvadi telefon.
Posle pet minuta stigne još jedna.
Pa još jedna.
I odjednom četiri devojke stoje oko mog motora, smeju se i pričaju na tajlandskom kao da upravo rešavaju najvažnije pitanje u gradu :)
A ja razumem možda 20 posto.
Ali po osmesima uglavnom shvatim temu:
"Ko je ovaj lik i šta radi ovde?" 😂
Nekad pitaju gde idem.
Nekad gde živim.
Nekad koliko ostajem.
A nekad samo krenu da se smeju između sebe, a ja stojim pored motora i mislim:
"Dobro, devojke... samo vi nastavite. Google Translate ćemo uključiti kad završite sastanak." 🤣
I tako niotkuda upoznaš ljude.
Bez aplikacije.
Bez Facebooka.
Bez dogovora.
Samo staneš negde na jugu sa motorom i eto ti društva. 😂
To mi danas baš nedostaje.
U Bangkoku je sve mnogo brže.
Ljudi imaju svoj posao.
Svoj ritam.
Svoje obaveze.
Uđeš u lift sa deset ljudi i svi ćute.
Ne zato što su neljubazni...
Nego zato što jednostavno neće da smetaju drugima. :)
Niko ne viče.
Niko ne gura priču na silu.
Niko ne mora da zna šta radiš, gde ideš i zašto si danas obukao baš tu majicu :)
Uđeš.
Voziš se.
Izađeš.
Svako nastavi svojim putem.
To je jednostavno deo tajlandske kulture — poštuješ tuđi prostor i ne mešaš se bez potrebe.
A na jugu...
Ma kakav lift. 😂
Tamo ti čovek pomogne da popraviš motor, pozove prijatelja, odvede te kod mehaničara, pa još na kraju pita:
"Have you eaten?"
Brate...
Motor mi crkao, a oni brinu jesam li ručao. 😂
Najviše mi nedostaje upravo ta spontanost.
Niko nigde ne žuri.
Nema:
"Sorry, I have a meeting."
"Sorry, I'm busy."
"Maybe next week."
Ma kakav sledeći nedelju. 🤣
Sedi prvo. Jedi. Pričaj. Pa ćemo videti šta će život da donese.
I još jedna stvar...
Na jugu sam se osećao kao da sam gost.
Ne samo turista.
Ljudi su bili iskreno radoznali.
Videli su stranca i stvarno ih je zanimalo ko si.
A posebno devojke. 😂
Jedna te vidi.
Nešto dobaci drugarici.
Drugarica pogleda.
Pa se obe smeju.
Onda stigne još jedna.
I za pet minuta imaš malu komisiju pored motora. 🤣
Nekad ništa ne razumemo jedni druge.
Ja sa mojim tarzanskim tajlandskim.
Ali nekako se sporazumemo.
Nekad ne znaš ni šta su te pitale...
Ali po njihovom smejanju shvatiš da si očigledno prošao intervju. 🤣
To mi danas baš nedostaje.
Taj osećaj da ne moraš ništa da organizuješ.
Samo staneš...
I nekako se priča sama napravi. ❤️
Jedna torba, jedan motor i dve nedelje bez plana
Kad danas pogledam unazad...
Najviše me zapravo nasmeje koliko sam bio u fazonu:
"Ma šta može da pođe po zlu?" 🤣
Otkazao stan.
Spakovao jednu torbu.
Seo na motor.
I pravac jug.
Skoro 1.000 kilometara ispred mene.
Gde ću spavati?
Nemam pojma.
Gde ću sutra biti?
Nemam pojma.
Koliko ostajem?
Ma kakav plan, prijatelju. 😂
Samo znam da idem.
I upravo zato sam video stvari koje verovatno nikad ne bih video da sam unapred rezervisao hotel za svaku noć.
Znaš kako to obično ide...
Rezervišeš hotel.
Pa prevoz.
Pa restoran.
Pa izlet.
Pa još nešto da "ne propadne dan".
I na kraju imaš raspored kao da ideš na poslovni sastanak, a ne na putovanje.
Ja više volim da ostavim malo prostora za haos.
Jer kod mene se najbolja priča uglavnom desi baš tamo gde plan pukne :)
Ovih skoro 1.000 kilometara meni nisu ostali u glavi zbog kilometara.
Ostali su zbog malih mesta gde sam stajao.
Ljudi koje sam upoznao.
Hrane koju nisam umeo ni da pročitam.
Kvarova koji su se pojavili baš kad im nije vreme.
I puteva kojima verovatno nikad ne bih prošao da sam slušao Google Maps:
"Najbrža ruta."
Ma kakva najbrža ruta, prijatelju. 🤣
Ja hoću onu drugu.
Onu što traje duže.
Onu što prolazi kroz selo gde me pola ljudi gleda kao da sam pobegao iz cirkusa i zalutao baš kod njih. 😂
Na kraju sam za tih otprilike 1.000 kilometara napravio svoje malo putovanje kroz jug.
I tako dve nedelje lagano postanu dva meseca.
Plan kaže:
"Vraćaš se za dve nedelje."
Ja:
"Ma polako... još ovo mesto." 😂
I tako u krug.
Zato danas više ni ne pravim ozbiljne planove.
Sedneš na motor, kreneš... pa šta bude.
I za kraj — fudbal, pa kraj puta
I za kraj ovog dvomesečnog ludovanja po krajnjem jugu Tajlanda — fudbal! 😄
Pattani, drugoligaš koji se tada borio za ulazak u prvu ligu, a stadion krcat do poslednjeg mesta. I ono što me je posebno iznenadilo — tribine pune devojaka!
Tu se baš vidi koliko ljudi vole svoj klub i svoj grad. Lokalni ponos na maksimumu!
I eto… posle dva meseca, hiljada kilometara, motora, kvarova, plaža, gradova i gomile neplaniranih avantura — vreme je da se ovaj putopis privede kraju.
Krajnji jug Tajlanda — dva meseca, bezbroj priča i jedna velika uspomena. ❤️
Vidimo se na nekom novom putu… jer znate mene — teško da ću dugo sedeti miran.
Ako vam je bilo zanimljivo ovo moje dvomesečno ludovanje po jugu Tajlanda — bacite jedan follow na YouTube-u.
Biće još putovanja, zajebancije i priča sa puta.
Idemo dalje :)
