Yala brda – tišina pred oluju
Ovu fotografiju napravio sam u brdima Yale, na jednom planinskom putu gde ima više majmuna, krava i drveća nego ljudi:)
Ozbiljno.
To je onaj deo Tajlanda gde kad sretneš automobil, dođe ti da mu mahneš jer ga nisi video poslednjih dvadesetak minuta. 😄
Na samom vrhu brda nalazi se mali restoran, nekoliko kuća i jedan skroman resort. I to je otprilike to.
Posle kreće oko desetak kilometara nizbrdo, kroz krivine, šumu i planinu, sve do glavnog puta.
Ako ti se motor pokvari...
Pa... recimo da ti Google Maps neće mnogo pomoći. 😂
Možeš slobodno da sedneš pored puta i da se nadaš da će naići neko pre mraka.
A ako naiđe...
Verovatno će prvo da te pita da li si normalan što si uopšte došao dovde:)
Tog dana nebo je već počelo ozbiljno da preti.
Znate ono kada vazduh odjednom postane težak, vetar krene da nosi lišće na sve strane, a ti samo gledaš u oblake i računaš koliko ti još treba do sledećeg krova.
Ja sam, naravno, bio baš na sred planine. 😂
Put je bio pun granja, blata, kamenja i svega što je prethodna oluja uspela da razbaca.
Na jugu Tajlanda to ume da se promeni za deset minuta.
Jednog trenutka sunce prži.
Sledećeg imaš osećaj da je neko otvorio sve slavine na nebu.
I nije problem što ćeš pokisnuti.
Problem je što pojedini putevi za vrlo kratko vreme postanu mali potoci.
A kada voziš motor, to baš i nije osećaj koji želiš da doživiš usred planine:)
Hotel mi je bio još sedamdesetak kilometara dalje.
A između mene i kreveta čekalo me je nekoliko vojnih kontrolnih punktova.
Ovaj deo Tajlanda, blizu granice sa Malezijom, godinama ima posebnu priču.
Zbog povremenih bezbednosnih incidenata vojske i policije ima bukvalno svuda.
Na nekim mestima stoje oklopna vozila.
Negde vojnici sa dugim cevima.
Prvi put kada to vidiš, nije ti baš svejedno.
Posle nekog vremena navikneš se.
Mahneš njima.
Oni mahnu tebi.
Nekad te zaustave, popričate minut-dva, pitaju odakle si, kuda ideš, požele srećan put i nastaviš dalje.
Ljudi često misle da je ovaj kraj opasan.
Iskreno...
Ja sam ovde mnogo češće nailazio na osmeh nego na problem.
Ono što mi je ostalo u sećanju sa tog dana nisu ni vojnici, ni oblaci, ni planine.
Nego jedan mali restoran, pedesetak kilometara od grada Yale, tik uz potok.
Da ga nisam slučajno video, prošao bih pored njega za dve sekunde.
Bambusov splav na potoku.
Nekoliko jednostavnih stolova.
Skineš obuću, sedneš i spustiš noge u hladnu vodu.
Dok čekaš hranu, umesto muzike slušaš žubor potoka i cvrčke iz džungle.
A domaćica kuva kao da sprema ručak svojoj porodici, a ne nekom potpuno nepoznatom liku koji je zalutao usred planine. 😂
Seo sam.
Skinuo patike.
Brčkao noge u vodi.
I kao i obično, naručio ručak tako što sam prstom pokazao na nešto sa menija. 😄
Kažu da jedna slika vredi hiljadu reči. E pa video vredi mnogo više. Vidimo se na YouTube-u!
