Ulična hrana? Iskreno... njoj najviše verujem. 😂
Kad neko prvi put dođe u Tajland, obično kaže:
"Nema šanse da ovo jedeš... pa vidi na šta liči!" 🤣
A ja se samo nasmejem.
Jer danas prvo gledam gde jedu lokalci.
Ako je red deset metara...
Tu stajem. 🤣
Ovde se hrana toliko brzo prodaje da nema kad ni da se dosađuje:)
Čovek peče piletinu.
Za pet minuta nema ništa.
Odmah ide nova tura.
Neko pravi nudle.
Dok si trepnuo, već pravi sledeću porciju.
Sve se okreće neverovatnom brzinom.
Danas više verujem tezgi gde kuvar ne stiže da podigne glavu od posla nego restoranu gde konobar na moj dolazak reaguje kao da sam mu spasio sezonu. 😂
Na dobroj uličnoj tezgi hrana nema vremena ni da se ohladi, a kamoli da stoji.
Posle svih ovih godina ne znam nikoga ko je pokvario stomak na mestu gde lokalci prave red.
Ali zato znam dosta ljudi koji su se "upoznali" sa hotelskim kupatilom posle večere u fensi restoranu na nekom turističkom ostrvu:)
Naravno...
Ako priđeš tezgi, a prodavac se toliko obraduje što te vidi da zamalo krene da te zagrli... 😂
Ja bih samo rekao:
"Prijatelju... želim ti puno mušterija, ali neka sledeći bude pre mene.":)
Ja imam jedno jednostavno pravilo:
Gde lokalci prave red — tu jedem i ja.
A gde nema nikoga...
Verovatno postoji dobar razlog. :)
Noćne pijace... e tu počinje pravi Tajland :)
Ako postoji mesto koje nikada ne preskačem, to su noćne pijace.
Brate...
To nije pijaca.
To je festival hrane.
Jedan pravi nudle.
Drugi peče lignje.
Treći okreće celu patku.
Četvrti pravi sok od manga.
Peti prži banane.
Šesti prodaje nešto što ni dan danas ne znam kako se zove. 😂
I ono što najviše volim...
Ne moraš nigde da sedneš.
Uzmeš jedno jelo.
Prošetaš.
Vidiš nešto zanimljivo.
Uzmeš drugo.
Pa treće.
Posle deset minuta nosiš tri kese hrane i pitaš se:
"Ko će, bre, ovo sve da pojede?" :)
E sad... postoji jedna stvar na koju moraš da se navikneš.
Prodavci. 😂
Brate mili...
Svi te zovu.
"Come, come!"
"Hello!"
"Cheap!"
A ako vide da si stranac, kreće njihova pesmica na tajskom, nešto u fazonu dobrodošlice, pa mašu rukama, smeškaju se, pokazuju na hranu...
Posle pet minuta imaš osećaj da si postao najtraženiji čovek na pijaci. 😂
Nemoj da se nerviraš.
To nije bezobrazluk.
To je njihov način da privuku mušterije.
Nasmej se, odmahni rukom ako nećeš i produži dalje.
Niko se neće naljutiti.
Posle dva metra već dozivaju sledećeg. 😂
Na kraju sedneš za zajednički sto.
Oko tebe deset različitih porodica.
Niko nikoga ne poznaje.
Ali svi jedu.
To mi se baš sviđa kod Tajlanda.
Hrana ovde nije samo ručak ili večera.
To je druženje.
Ovde hrana nije samo hrana.
To je razlog da ljudi izađu iz kuće, sednu zajedno i provedu nekoliko sati jedući, smejući se i, naravno... tračareći. 😂
Nekad imam osećaj da više pričaju nego što jedu... a nije lako nadmašiti Tajlanđane u jedenju. :)
I iskreno...
Kad god odem na neku dobru noćnu pijacu, imam osećaj da mnogo bolje upoznam pravi Tajland nego obilazeći još jedan hram ili još jednu plažu.
Tu vidiš kako ljudi stvarno žive.
Kako se druže.
Kako se smeju.
I kako uz jedno jelo mogu da prepričaju pola komšiluka. 😂
😂 Postoji jedna stvar na koju moraš da se navikneš u Tajlandu...
A to je da ovde masaža nije neki poseban događaj.
Kod nas kad kažeš:
"Idem na masažu."
Odmah zamišljaš spa centar, peškiriće, neku mirnu muziku i račun posle kojeg te zaboli glava više nego leđa. 😂
Ovde?
Šetaš pijacom...
Kupuješ voće...
Gledaš šta ćeš da pojedeš...
I odjednom vidiš:
Dve plastične stolice.
Malu tablu.
Neku gospođu koja sedi i čeka mušteriju.
I masaža pored trotoara. 🤣
Sedneš, ispružiš noge, ljudi prolaze pored tebe, neko jede pad thai na pola metra od glave...
A ti se praviš kao da je sve najnormalnija stvar na svetu. :)
Za nekih 5 evra izađeš kao da si bio na generalnom servisu.
Samo što ne dobiješ račun i garanciju na leđa. 🤣
Najbolje je što ovde niko ne misli da je to čudno.
To je isto kao da si otišao po hleb.
Samo što umesto hleba, vratiš se sa nameštenim ramenima. :)
😂 Jedna stvar... na koju se nikad nisam navikao
Posle toliko godina ovde probao sam svašta.
Stvari za koje ranije nisam ni znao da postoje.
Fermentisano.
Preljuto.
Iznutrice.
Ko zna kakve morske životinje.
Šta god...
Daj da probam. 😄
Ali postoji jedna stvar gde sam ipak povukao crtu.
Supa sa svežom svinjskom krvlju. :)
Naravno da sam probao.
Da posle ne ispadne:
"Ma priča, a nije ni probao." :)
I iskreno...
Jedan tanjir mi je bio sasvim dovoljan za ceo život. 😂
Najgore je što je supa stvarno ukusna.
Bujon odličan.
Meso odlično.
Začini vrh.
I onda mozak kaže:
"Sve je super... samo nemoj da razmišljaš šta pliva unutra." 🤣
Naravno...
Baš tada počneš da razmišljaš. :)
Tajlanđani generalno azijati je obožavaju.
Kažu da daje snagu, puna je gvožđa i jedu je od malih nogu.
Ja to potpuno poštujem.
Ali ima ona naša stara:
"Ne mora baš sve da se proba dva puta." 🤣
Gde su, bre, kolači? :)
Ovo mi je bio jedan od većih kulturnih šokova kad sam se doselio.
Kod nas...
Ručak se završi, a neko odmah pita:
"Šta ima slatko?" 🤣
Ovde...
Pojedeš.
Obrišeš usta.
Platiš.
I to je to. 😂
Prvih dana sam stalno gledao okolo i čekao da neko donese jelovnik sa kolačima.
Ništa.
Nema torti.
Nema krempita.
Nema lenje pite.
Nema baklave.
Nema onog našeg:
"Ajde još jedno parče, neće ti ništa biti." 🤣
Ako hoćeš kolače, uglavnom ideš u kafiće, pekare ili poslastičarnice.
Ali zato Tajlanđani imaju drugu logiku.
Kad njima dođe želja za slatkim...
Oni uzmu mango.
Ananas.
Lubenicu.
Kokos.
Mada i tu moraš da budeš oprezan. :)
Ako tri puta ne kažeš "mai sai nam tan" (bez šećera), vrlo lako će i u kokos da ubace još dve kašike. 🤣
Nekad imam osećaj da im je šećer kao nama so, bukvalno.
Ide uz sve. :)
I svi srećni. 😄
A kad uzmu kolač...
Brate, toliko ga i njega zaslade da posle dva zalogaja imaš osećaj da ti je šećer skočio samo od pogleda. 😂
I nije to samo kod kolača.
Ovde šećer guraju bukvalno svuda. :)
U kafu.
U čaj.
U sokove.
U sosove.
Nekad imam osećaj da bi ga stavili i na picu, samo da mogu,
I da, cak mogu i to. 😂
A pošto pravih kolača u lokalnim restoranima često nema...
Desi se da ja ponesem svoj. :)
I što je najjače, u mnogim neturističkim mestima niko te neće ni čudno pogledati ako uneseš kolač ili čak neku hranu sa strane.
Kod nas bi te verovatno izbacili iz restorana.
Ovde ti još požele "prijatno". 🤣
Led... ovde ga ima više nego pića :)
Ako nešto u Tajlandu nikad nećeš ostati bez, to je led.
Uđeš u običan lokalni restoran.
Naručiš klopu, sok.
Kafu.
Ili čuveni Thai tea – njihov slatki ledeni čaj sa mlekom. :)
Konobar donese piće...
I odmah za njim kanticu punu leda.
Ne dve-tri kockice.
Kanticu. 🤣
Prvih dana sam ozbiljno mislio da je to za ceo sto.
Kad ono...
Ne, ne...
Samo za mene. :)
Sipaš led.
Pa piće.
Pa još malo leda.
Na kraju ostane pola čaše pića i kilogram leda. 🤣
Ja danas tu kanticu skoro uvek vratim.
Nije zbog para, košta bukvalno sitno...
Nego stvarno ne znam šta ću sa tolikim ledom.
Da hladim motor? 😂
A njima je to potpuno normalno.
Kažu:
"Što više leda, to je osvežavajuće."
I iskreno...
Na svakodnevnih +35 stepeni počeo sam i ja da ga tražim više nego ranije.
Ali baš ovoliko...
To još nisam uspeo da naučim. 🤣
Kako danas biram gde ću jesti :)
Ranije sam ulazio gde stignem.
Danas imam svoju malu taktiku.
Otvorim Google Maps.
Nađem restoran.
I prvo ne gledam ocenu.
Gledam ko je ostavio recenzije.
Ako vidim da su većinom Tajlanđani...
Odmah mi poraste apetit. 🤣
Ako dolaze cele porodice...
E, to je već ozbiljna preporuka.
Jer Tajci se oko hrane retko zeznu. :)
Još ako je restoran negde pored reke...
Tu skoro sigurno stajem.
Ne znam zašto, ali najbolji ručkovi koje pamtim bili su baš na takvim mestima.
Nema muzike koja trešti.
Nema gužve.
Sediš.
Slušaš vodu.
Jedeš polako.
I kažeš sebi:
"Ajde još pet minuta..."
Pogledaš na sat...
Prošlo sat i po. 🤣
I umesto da nastavim put...
Ja već razmišljam da naručim još nešto.
Čisto da ne uvredim kuvaricu. 😂
Možda je baš to razlog zašto toliko volim Tajland.
Najlepši trenuci ovde ne čekaju u turističkim vodičima.
Dogode se sasvim slučajno...
I ostanu u srcu mnogo duže od bilo koje poznate atrakcije 😄
