Posle svih ovih godina u Tajlandu shvatio sam jednu stvar – najbolja hrana nema meni na engleskom 😂
Kad me neko pita:
"Šta prvo da probam od tajlandske hrane?" 😄
Ja se samo nasmejem.
Ne zato što je pitanje glupo...
Nego zato što je odgovor skoro nemoguće dati. :)
Većina ljudi dođe u Tajland na desetak dana.
Pojede Pad Thai.
Tom Yum.
Mango Sticky Rice.
Opali deset slika za Instagram i kaže:
"Eto, sad znam tajlandsku kuhinju." 🤣
A ja u sebi pomislim:
"Prijatelju... nisi još ni zagrebao tiganj, a kamoli površinu." 😂
Posle sedam godina života ovde shvatiš da tajlandska kuhinja nije deset poznatih jela.
To je način života.
Ovde se o hrani razmišlja od jutra do mraka.
Ljudi doručkuju i već pričaju gde će na ručak.
Za vreme ručka planiraju večeru.
A posle večere kreću po voće, sladoled ili nešto da grickaju usput. 🤣
I ono što je meni najjače...
Nikad nisam video narod koji toliko voli da jede, a da pritom većina ostane mršava:)
Posle svih ovih godina...
Kad me Tajlanđanke pitaju:
"Koliko dugo već živiš u Tajlandu?"
Ja im kažem:
"Dovoljno dugo da već dok jedem razmišljam šta ću sledeće da jedem." 🤣
I onda samo klimnu glavom...
Jer znaju da sam se potpuno uklopio kad je hrana u pitanju:)
Mislio sam da volim ljuto... dok nisam došao u Tajland. 😂
Sećam se prvih dana.
Sedim u restoranu.
Konobarica me pita:
"Spicy?"
Ja pun samopouzdanja.
Naravno:
"Yes." 😎
Ona opet pita:
"Little spicy?"
A ja u glavi:
"Pa dobro... šta može da bude malo ljuto?" 😂
Naravno:
"Yes."
Pet minuta kasnije...
Ja sedim za stolom kao da sam upravo istrčao maraton. 🤣
Nos curi.
Oči suze.
Čelo mokro.
Usta gore kao da sam pojeo mali vulkan. 😂
A žena iz restorana me gleda i smeje se.
Donese vodu.
Donese led.
Ja pijem.
Ništa.
Samo se čili smeje u meni:)
Tek tada sam shvatio...
Kod nas i kod njih reč "ljuto" nema isto značenje.
Kod nas:
"Ovo je ljuto."
Kod njih:
"Ovo je malo ljuto."
A to "malo" znači:
"Srećno prijatelju, vidimo se posle." 😂
Danas?
Posle toliko vremena ovde jedem stvari koje bih prvog dana samo pogledao i rekao:
"Ne hvala, imam još planova u životu." 🤣
Ali i dalje postoje jela koja me pobede.
Sedim sa Tajlanđankama.
Ja već crven kao semafor.
Brišem znoj.
A one mrtve hladne dodaju još čilija i kažu:
"Sad je taman." 😂
Tad samo pomislim:
"Dobro... ja sam se preselio u zemlju gde je čili jedan od članova porodice." :)
Ovde se skoro ne kuva... i to mnoge iznenadi :)
Ovo je jedna od prvih stvari koja šokira ljude kada dođu u Tajland.
Kod nas je normalno:
"Šta ćemo danas za ručak?"
Pa neko ode u prodavnicu.
Kupi namirnice.
Sto stvari.
Pranje sudova.
Sat vremena kuvanja.
Ovde mnogi samo pogledaju ulicu i kažu:
"Ma zašto bih se mučio?" 🤣
Jer na svakih nekoliko metara neko nešto sprema.
Jedan pravi nudle.
Drugi okreće piletinu.
Treći kuva supu.
Četvrti seče sveže voće.
Peti prodaje pirinač.
Šesti pravi nešto što izgleda kao da je došlo sa druge planete, ali miriše neverovatno. 😂
Hrana je bukvalno svuda.
I najjače je...
Često je toliko jeftina da ti dođe da kažeš:
"Čekaj, da kupim sve sastojke, kuvam dva sata i posle perem sudove... ili da odem dole i jedem za evro, dva?" 🤣
Zato ovde ulice žive od jutra do kasno u noć.
Mala kolica.
Lokalni restorani.
Pijace.
Tezge pored puta.
To nije neka turistička fora za slikanje.
To je njihov normalan život.
A posle toliko vremena ovde i meni se desi da otvorim frižider, pogledam unutra i shvatim:
"Čekaj... gde je sva hrana?" 😂
A onda pogledam bolje...
Pola frižidera voće.
Mango.
Lubenica (evro komad).
Papaja.
Kokos.
Nešto što sam kupio jer nisam ni znao šta je, ali lepo izgleda:)
Frižider mi više liči na pijacu nego na kuhinju. 😂
Danas bežim od menija na engleskom :)
Ovo će možda zvučati čudno...
Ali posle toliko vremena ovde, ja skoro namerno izbegavam restorane gde je meni na engleskom:)
Čim vidim:
Veliki meni.
Sto slika hrane.
Sve prevedeno na engleski.
Nazivi kao iz turističkog vodiča...
Nekako mi odmah padne sumnja. 😂
Daj ti meni njihove "hijeroglife".
Što manje razumem...
Veća šansa da ću pojesti nešto dobro. 🤣
Znam kako zvuči.
Kao da čovek beži od nečega što ne razume.
Ali baš tu je često čar.
Posle toliko vremena ovde shvatiš jednu stvar:
Hrana koja se pravi za lokalce i hrana koja se pravi za turiste često nisu ista priča.
Nije samo stvar u tome da li je ljuto.
Drugačiji su začini.
Drugačiji ukusi.
Nekad i potpuno drugačiji recept.
Jer kada dođe turista, često se malo prilagodi:
"Ajde da ne bude toliko jako."
"Ajde malo manje začina."
"Ajde da izgleda poznatije." :)
I razumem.
Neko je prvi put u Tajlandu i nije spreman da mu ručak bude mali izazov za preživljavanje. 🤣
Ali meni se vremenom baš zavolela ta prava lokalna verzija.
Ona koja možda izgleda čudno.
Koju ne umeš ni da izgovoriš.
I za koju nemaš pojma šta si naručio dok ne stigne. 😂
Ali kada probaš...
shvatiš zašto je ljudi ovde jedu svaki dan.
Ima karakter.
Ima dušu.
Ne pokušava da se dopadne svima.
Samo je ono što jeste.
Došao sam dotle da mi je lakše da naručim na tajskom nego na engleskom
Ovo nisam mogao ni da zamislim kada sam prvi put došao u Tajland. :)
Danas uđem u mali lokalni restoran.
Konobar priđe.
Ja automatski krenem:
"Ao an ni..." (hoću ovo)
Dodam još neku reč koju znam.
Pokažem rukom.
Nasmejem se.
I sve nekako funkcioniše. :)
A onda odem negde gde rade stranci ili gde je sve na engleskom.
Konobar me nešto pita...
Ja stanem.
Gledam ga.
Razmišljam...
"Čekaj malo... kako se ovo kaže na engleskom?" 🤣
Neverovatno, ali posle toliko vremena ovde tajski mi nekako dođe prirodnije u tim malim lokalnim mestima.
Nije savršen.
Daleko od toga.
Verovatno napravim milion grešaka.
Ali dovoljno je da naručim hranu, da se našalim, da pitam šta preporučuju (a-rai aroi? – šta je ukusno / šta preporučuješ?) i da ne završim sa nečim što nisam planirao. 🤣
A najlepše je što ljudi to cene.
Ne moraš da pričaš savršeno.
Dovoljno je da pokažeš da se trudiš.
Odmah se nasmeju.
Odmah žele da pomognu.
Nekad pričamo rukama više nego rečima...
Ali nekako se razumemo. :)
Gde nema turista... ljudi su potpuno drugačiji :)
Ovo pričam godinama i i dalje stojim iza toga.
Što manje turista...
To je često drugačiji osećaj.
Ne zato što su ljudi u turističkim mestima loši.
Nisu.
Ali kada odeš negde gde stranac nije svakodnevna pojava...
Sve se promeni.
Ljudi te gledaju iz radoznalosti.
Pitaju odakle si.
Smeju se.
Pomažu ti.
Nekad ti daju da probaš nešto novo.
Nekad se desi da vlasnik restorana sedne pored tebe i krene razgovor preko Google Translate-a. 😂
Posle deset minuta više ni ne znaš ko koga ispituje.
Na kraju se slikate zajedno kao da ste se znali godinama. 🤣
To su momenti koje teško možeš da doživiš na mestima gde svi već znaju turiste napamet.
Zato ja volim da skrenem sa glavnog puta.
Ne samo zbog prirode.
Ne samo zbog hrane.
Nego zbog ljudi.
Jer pravi Tajland, po mom mišljenju, počinje tamo gde prestanu turistički meniji i gde moraš malo da se potrudiš da se sporazumeš. 😄
Tekst može da opiše... ali video pokaže mnogo više.
Klikni na moj YouTube i krenimo zajedno kroz Tajland.👇
