Krabi – mesto kome se uvek vraćam
Koliko sam puta bio u Krabiju?
Nemam pojma.
Ozbiljno.
Posle nekog vremena prestaneš da brojiš:)
I svaki put kažem:
"Ma idem samo na dan."
Naravno...
Taj dan se pretvori u dva, tri ili četiri, jer Krabi ima tu bezobraznu naviku da te natera da ostaneš malo duže.
Većina ljudi ga zna po onim nestvarnim stenama koje izviru iz mora, po Railayu, Ao Nangu, čamcima, plažama i milion fotografija koje iskaču na Instagramu.
I sve je to stvarno prelepo.
Ali...
To nije Krabi koji ja najviše volim.
Moj Krabi počinje onog trenutka kada dam gas i skrenem sa glavnog puta.
Tu prestaje turistički Tajland.
A počinje onaj zbog kog sam se zaljubio u ovu zemlju.
Voziš kroz plantaže palmi.
Levo džungla.
Desno planine.
I onda odjednom naiđeš na bakicu koja prodaje kokos pored puta i smeje ti se kao da te zna ceo život.
Staneš.
Popijete po neku reč na jeziku koji ni jedno ni drugo ne govorite kako treba. 😂
Na kraju se oboje smejete.
Ona meni nešto priča na tajskom.
Ja njoj na srpskom.
I nekako se razumemo bolje nego pola sveta preko Google Translate-a.
To je Tajland.
Koliko puta mi se desilo da navigacija kaže:
"Za 200 metara skrenite levo."
Skrenem.
Asfalt nestane.
Počne kamenje.
Posle dva minuta zemljani put.
Posle pet minuta gledam ispred sebe neku rečicu.
Stanem.
Pogledam motor.
Pogledam vodu.
Pa kažem sam sebi:
Ili će ovo biti odlična priča... ili ćeš gurati motor narednih sat vremena. 😂
Naravno...
Pređem.
Nekako.
Nemoj me pitati kako. 😄
Ali upravo posle takvih gluposti obično pronađem mesto koje ne postoji ni na jednoj turističkoj mapi.
Neki vidikovac.
Mali hram.
Restoran od bambusa.
Ili samo klupu sa koje gledaš u planine i razmišljaš:
"Kako je moguće da ovde nema nikoga?"
To su trenuci zbog kojih putujem.
Ne zbog čekiranja atrakcija.
Ne zbog slikanja za Instagram.
Nego zbog onog osećaja kada shvatiš da si slučajno pronašao nešto što većina ljudi nikada neće videti.
Krabi je raj za motor.
Ako voliš vožnju...
Brate...
Teško da ćeš naći lepše mesto.
Putevi krivudaju između planina, džungle i mora.
Na svakih pet minuta poželiš da staneš.
Ne zato što moraš.
Nego zato što kažeš:
"Ma čekaj bre... pogledaj ovo."
Pa izvadiš telefon.
Slikaš.
Pogledaš fotografiju.
Obrišeš je.
Jer uživo izgleda deset puta bolje. 😂
Jedna stvar koju sam ovde naučio jeste da nikada ne planiram previše.
Najlepši dani su mi bili oni kada ujutru ustanem i kažem:
"Nemam pojma gde idem."
Sednem na motor.
Naspem gorivo.
I vozim.
Ako mi se neka tabla učini zanimljivom...
Skrenem.
Ako vidim put koji izgleda kao da vodi nigde...
Opet skrenem. 😂
Život me je više puta nagradio zbog tih "glupih" odluka nego zbog dobrih planova.
I možda baš zato Krabi nikada nije uspeo da mi dosadi.
Svaki put kada dođem, pronađem nešto novo.
Neki put kojim nikada nisam prošao.
Neki restoran koji nema ni ime.
Neku baku koja pravi najbolju supu koju sam jeo u životu.
I svaki put sebi kažem:
"Eto... opet sam mislio da sam sve video."
A Krabi mi se samo nasmeje i kaže:
"Polako, prijatelju... nisi video ni pola." 😂❤️
Ako planiraš put u Aziju ili te samo vuče da vidiš kako se ovde stvarno živi, svrati na kanal.
