Kako mi je Tajland promenio način života
Kada sam prvi put došao u Tajland, bio sam ubeđen da znam zašto dolazim. 😂
Plaže.
Ostrva.
Dobra hrana.
30 u ladovini stepeni preko cele godine :)
I mislio sam:
"E, to će biti uspomene koje ću pamtiti ceo život." :)
U glavi sam već video sebe kako jurim po džungli, kupam se na skrivenim plažama i pijem kokos ispod palme.
I sve je to bilo stvarno.
Ali...
Na kraju me je potpuno "prevario" jedan budistički hram. 🤣
Zamisli ironiju...
Pređeš pola sveta zbog mora...
A najveći utisak ostavi ti mesto gde vlada potpuna tišina. 😂
Da mi je neko tada rekao:
"Brate, jednog dana ćeš pričati više o monasima nego o plažama."
Verovatno bih mu rekao:
"Ajde, ne lupaj." 🤣
Ali život baš voli da napravi dobru foru.
Na kraju mi ni more, ni palme, ni najlepši zalasci sunca nisu ostali toliko urezani u sećanje...
Koliko jedan hram usred džungle u koji uopšte nisam planirao da odem.
Život sa monasima usred džungle
Tokom plandemije imao sam sreću da neko vreme živim u budističkom hramu usred džungle.
Dok su ljudi po Evropi i Balkanu kukali:
"Ne mogu više između četiri zida!" :)
Ja sam završio usred džungle sa monasima.
Realno...
Nisam baš to imao u planu kad sam kupovao kartu za Tajland :)
Ali život očigledno voli da kaže:
"E, nećeš ti baš kako si zamislio." 😂
Hram je bio daleko od svega.
Nema grada.
Nema gužve.
Nema tržnih centara.
Nema sirena.
Samo džungla.
Ptice.
Cvrčci.
I vetar koji prolazi kroz drveće.
Prvih nekoliko dana bilo mi je baš čudno.
Toliko smo navikli da svakih pet minuta proveravamo telefon, da sam i ja iz navike stalno vadio mobilni iz džepa.
Otključam ekran...
Pogledam.
I onda shvatim...
"Dobro... koga ja uopšte proveravam?" 🤣
Nema novih poruka.
Nema notifikacija.
Nema interneta.
Posle nekoliko dana prestao sam i da nosim telefon sa sobom.
Shvatio sam da mi prvi put posle ko zna koliko godina uopšte ne nedostaje.
I tada sam ukapirao nešto...
Ta tišina koja mi je prvih dana bila čudna...
Posle je postala najveći luksuz koji danas možeš da imaš :)
A sve je bilo još zanimljivije jer u tom hramu nije živeo "bilo koji" monah.
Tu je živeo jedan od najpoznatijih budističkih monaha u celom Tajlandu.
U okviru hrama nalazi se i mali muzej posvećen njegovom životu.
Fotografije.
Lične stvari.
Priče iz njegovog života.
Dok šetaš kroz njega, tek tada shvatiš koliko je bio poštovan.
Na zidovima vidiš fotografije sa poznatim ljudima, političarima, glumcima...
Pa čak i sa Dalaj Lamom.
Tokom plandemije nije bilo onih ogromnih gužvi koje su ovde normalne.
Ali ljudi su i dalje dolazili iz svih krajeva Tajlanda.
Neki su putovali skoro hiljadu kilometara samo da provedu nekoliko sati u tom hramu.
Dolazili su i poznati glumci, pevači i javne ličnosti iz Bangkoka.
Tek tada sam shvatio koliko su ovakva mesta važna Tajlanđanima.
Nama je možda hram zanimljiva turistička atrakcija.
Njima je to deo života.
I deo vere.
A meni...
Jedno od iskustava koje ću pamtiti mnogo duže nego bilo koju plažu na kojoj sam bio.
Meditacija nije ono što sam zamišljao😂
Pre nego što sam prvi put seo na meditaciju, mislio sam:
"Ma šta je tu teško... sedneš, zatvoriš oči i odmoriš." 😂
E...
Nije baš tako :)
Prvih nekoliko dana jedan minut mi je trajao kao pola sata.
Sediš mirno...
A u glavi haos.
Kao da je neko uključio sto televizora odjednom. 😂
Krene film:
"Šta ću sutra?"
"Gde idem posle?"
"Jesam li zaključao motor?"
"Šta ću da jedem?"
I naravno...
Baš tada počne da te svrbi nos. 🤣
I onda krene najveća životna dilema:
"Ako se počešem... jesam li izgubio meditaciju?" :)
Tek kasnije sam shvatio da meditacija uopšte nije ono što sam zamišljao.
Nije poenta da ugasiš mozak.
To, veruj mi, nije uspelo ni meni. 🤣
Poenta je da naučiš da ne trčiš za svakom mišlju koja ti prođe kroz glavu.
Pustiš je da dođe...
I da ode.
Bez panike.
Bez nerviranja.
Bez one naše čuvene navike da od jedne sitnice napravimo scenario za narednih deset godina :)
Shvatiš da problem često nije ono što nam se desi...
Nego ono što mi sami napravimo u svojoj glavi.
Kad naučiš da napraviš makar malu pauzu između misli i svoje reakcije...
Život nekako postane mnogo mirniji.
Danas meditiram oko sat vremena dnevno.
I da se ne lažemo...
Misli i dalje dolaze.
Samo ih danas mnogo ređe pustim da me provozaju kao autobus bez kočnica. 😄
Najveća lekcija koju sam poneo
Monasi su me tamo naučili jednu stvar koju i danas pokušavam da primenim.
Ne možeš da kontrolišeš sve što ti se dešava.
Nekad će pasti kiša baš kad kreneš na put.
Nekad će neko da te iznervira.
Nekad će život jednostavno da kaže:
"Danas nije tvoj dan." :)
Ali ono što uvek možeš da kontrolišeš jeste kako ćeš na sve to da reaguješ.
Na papiru zvuči jednostavno.
U stvarnom životu... mnogo manje. 🤣
Ali kad to jednom stvarno počneš da vežbaš, primetiš da se ne promeni svet oko tebe...
Promeniš se ti.
A nekad je baš to sasvim dovoljno.
Posle hrama... kao da sam vozio nekim drugim putem
Kad sam izašao iz hrama i ponovo seo na motor, mislio sam:
"Dobro... palimo dalje." :)
Motor isti.
Putevi isti.
Tajland isti.
Ali negde usput promenio sam se ja.
Pre toga sam imao onu klasičnu bolest svih nas koji volimo putovanja.
Samo juri.
Sledeće mesto.
Sledeća plaža.
Sledeći vodopad.
Još jedna fotografija.
Samo da mogu da kažem:
"Bio sam i ovde."
Da se ne lažemo...
I danas jurcam na sve strane. 🤣
Sledeće mesto.
Sledeća plaža.
Sledeći vodopad.
Motor i dalje nema mira. 😂
Ali više nemam onaj osećaj da moram svuda da stignem samo da bih mogao da kažem:
"E, bio sam i ovde."
Ako mi se negde dopadne...
Ostanem.
Ako mi se ne dopadne...
Ako mi se negde dopadne...
Ostanem.
Ako mi se ne dopadne...
Okrenem motor i idem dalje.
A jedno vreme sam čak ostavio motor i putovao na malom sklopivom biciklu kroz Tajland, Mjanmar i Kambodžu. 🤣
Da, dobro si pročitao.
Ljudi me gledaju, pa gledaju bicikl...
Verovatno se pitaju:
"Brate... jel' ovaj izgubio opkladu?" 😂
Ali upravo na tom biciklu sam video gomilu mesta pored kojih bih motorom samo projurio.
Nekako sam prestao da jurim destinacije...
A počeo da jurim dobre priče :)
Kao da mi je neko spustio brzinu u glavi.
Počeo sam mnogo češće da stajem.
Nekad zbog pogleda.
Nekad zbog mirisa hrane.
Nekad zato što sam video neku baku kako peče nešto ispred kuće pa me zanimalo šta je. 😂
A ako vidim restoran ispred kog stoji pedeset motora...
Motor više ni ne pitam.
Sam skrene 😄
Pesnik je hteo da kaze; više sam gledao oko sebe, manje mapu :)
I znaš šta je na kraju ispalo?
Najbolje uspomene uopšte nisu nastale na mestima koja sam mesecima planirao da obiđem.
Nego tamo gde sam potpuno slučajno skrenuo.
Tad sam ukapirao da putovanje nije trka.
Nije poenta da se vratiš kući i kažeš:
"Obišao sam sto mesta."
Mnogo je lepše kada možeš da kažeš:
"Na jednom mestu sam ostao tri sata... jer mi je bilo baš lepo." :)
❤️ Tajland mi nije dao samo uspomene
Kad me neko pita:
"Šta ti je Tajland dao?"
Ljudi obično očekuju da kažem:
Plaže.
Ostrva.
Motor.
Hranu.
Masaže. 😂
I naravno...
Sve je to tačno.
Ali iskreno...
To nije ono najvažnije što sam poneo odavde.
Tajland mi je, nekako usput, promenio pogled na život.
Ranije sam stalno razmišljao:
"Šta je sledeće?"
Koja država?
Koji grad?
Koje ostrvo?
Kao da će mi neko na kraju putovanja dati medalju zato što sam obišao još jedno mesto :)
Danas...
Mnogo ređe jurim.
A mnogo češće sednem.
Naručim nešto da pojedem.
Posmatram ljude.
Slušam šta se dešava oko mene.
I pomislim:
"Brate... pa meni je ovde baš lepo." 😄
Da se razumemo...
I dalje me motor vuče na neku novu avanturu :)
To me verovatno nikad neće proći.
Ali više nemam onaj osećaj da moram stalno negde da žurim.
Shvatio sam da nije poenta samo stići na novo mesto.
Poenta je da stvarno budeš tamo.
I iskreno...
Došao sam u Tajland misleći da ću menjati države, gradove i plaže.
Na kraju sam, izgleda...
Najviše promenio sebe. ❤️
👉 Otkrij Tajland van utabanih puteva
Uzmi kafu ili svež kokos, klikni na YouTube i idemo zajedno u novu avanturu :)
