Filipini – zemlja koja me je iznenadila više nego što sam očekivao ❤️
Kad god neko čuje da godinama živim u Tajlandu, skoro uvek dobijem isto pitanje:
"A jesi bio na Filipinima?" :)
Jesam.
I to ne jednom.
Na Filipinima sam bio dva puta, svaki put po skoro dva meseca.
Neko će reći:
"Ma to je malo, ne možeš za to vreme upoznati celu zemlju."
I iskreno...
U pravu su.
Filipini imaju preko 7.000 ostrva.
Mislim da bi ti trebalo nekoliko života samo da obiđeš sva mesta koja zvuče kao da su izašla iz razglednice. 🤣
Ali kada nekoliko meseci putuješ motorom, trajektima, malim brodovima i lokalnim autobusima...
Počneš da vidiš onu drugu stranu.
Ne samo plaže za Instagram.
Ne samo koktele sa pogledom na more.
Nego prave ljude, sela, male restorane i svakodnevni život.
Većina turista ode na Boracay ili Palawan, napravi deset savršenih fotografija i kaže:
"Eto, video sam Filipine." :)
A ja opet nisam mogao tako.
Mene više zanima šta se nalazi iza te poznate slike.
Mala ostrva gde trajekt kasni tri sata i niko se ne nervira. :)
Sela gde umesto da te gledaju kao da si pao sa Marsa...
Odjednom postaneš glavna atrakcija. 😂
Deca se smeju.
Ljudi te pozdravljaju.
Neko hoće da popriča.
A pošto sam u motoru skoro uvek nosio kesu slatkiša...
Vrlo brzo se pročuje da je stigao "onaj stranac sa bombonama" :)
Za pet minuta oko motora više dece nego na školskom odmoru. 😂
A onda dolazi još jedno iznenađenje...
Lokalni restorani.
Tu su me Filipini baš iznenadili. :)
Jer za razliku od mnogih zemalja gde u selu moraš rukama da objašnjavaš šta želiš da jedeš...
Ovde često uđeš u mali restoran usred ničega i čuješ:
"What do you want to eat, sir?" :)
Ja gledam okolo i mislim:
"Čekaj... gde sam pogrešio? Došao sam spreman za pantomimu, a vi svi pričate engleski." 😂
Uđeš misleći da će biti teško objasniti šta želiš...
A oni već preporučuju šta je dobro, pitaju odakle si i kreće razgovor.
Posle pet minuta više nisi mušterija.
Postao si gost. 😄
Cebu – grad u kojem sam se čak i odmorio od hodanja :)
U Cebu sam uglavnom ostajao samo par dana.
Čisto da se malo vratim u civilizaciju. 🤣
Tržni centri.
Dobra hrana.
Malo gradske gužve.
I naravno... da se vidi da li Filipinke stvarno imaju taj osmeh o kojem svi pričaju :)
Cebu mi je bio kao neka baza.
Dođeš u grad, napuniš baterije, pojedeš nešto dobro...
I onda već gledaš:
"Dobro, gde je sledeći trajekt da pobegnem?" 😂
Jer oko Cebua ima toliko ostrva da ti jedan život nije dovoljan da kažeš: "E, sad sam sve video."
Ali ono što me je posebno iznenadilo...
Cebu je jedan od retkih velikih gradova gde mi kolena nisu tražila godišnji odmor posle dva dana:)
U gradovima kao što su Manila, Yangon, Saigon ili nekada Bangkok...
Ja napravim po 20 kilometara peške dnevno.
Uveče se vratim u smeštaj i noge mi kažu:
"Brate... lepo ti istražuj, ali mi više ne učestvujemo." 😂
A sutra opet isto.
Jer takvi gradovi te jednostavno vuku da hodaš.
Svaki ugao nešto novo.
Neka pijaca.
Neka ulica.
Neka čudna radnja.
Neka hrana koju moraš da probaš:)
Ali Cebu ima neku drugačiju energiju.
Možeš malo da usporiš.
I možda baš zato mi je ostao u lepom sećanju.
Naravno, nije Cebu neko selo gde nema nikoga:)
Ima gužve, ima saobraćaja, ima onog klasičnog azijskog haosa.
Ali nekako nemaš osećaj da te grad stalno gura i pritiska.
Ima dosta prostora.
Šire ulice.
Manje onog "svi ljudi na jednom mestu" osećaja koji imaš u nekim drugim azijskim gradovima.
Nekako možeš normalno da dišeš. 😄
Nije ono:
"Ako stanem na semaforu, možda me masa odnese do sledeće ulice." 🤣
Baš ta kombinacija grada, ostrva i malo sporijeg ritma mi se dopala kod Cebua
A nije Cebu samo ostrvo i plaže.
To je i jedan od velikih IT centara Filipina.
Filipini su poznati po ogromnom broju call centara i kompanija koje rade za ceo svet, a Cebu je jedan od glavnih gradova za taj posao.
Postoji deo grada koji bukvalno živi od toga.
I najzanimljivije je vreme kada taj deo grada oživi. 😄
Dok kod nas ljudi kažu:
"Ajde, sutra se radi, laku noć."
Ovde mnogi tek kreću na posao :)
Zato što rade za Ameriku, Evropu i druge delove sveta.
Kada tamo neko tek ustaje...
Ovde neko pali računar i počinje smena :)
Zato posle ponoći određeni delovi Cebua izgledaju kao da je tek počeo dan.
Mnogo mladih ljudi.
Kafići puni.
Restorani rade.
Neko završio smenu pa ide da jede.
Neko tek počinje posao.
Neko sedi sa laptopom i izgleda kao da mu je kancelarija preselila na ulicu. 😂
I da, neću da lažem...
Posle nekoliko dana vožnje po ostrvima, tržni centri, dobra hrana i malo gradske atmosfere baš prijaju :)
Jer Cebu ti daje ono najbolje iz oba sveta.
Možeš ujutru da budeš u modernom gradu...
A već sutra na trajektu prema malom ostrvu gde vreme ide potpuno drugačije.
Motor je i ovde najbolji vodič :)
Ko me prati duže, zna...
Gde god odem, prvo gledam gde mogu da iznajmim motor :)
Za mene nema boljeg načina da upoznaš neku zemlju.
Pogotovo na Filipinima.
Za razliku od Tajlanda, nama strancima često je mnogo jednostavnije da vozimo motor.
Nema onog osećaja da te na svakom ćošku neko zaustavlja i " kao" proverava papire. 😂
Na Filipinima često možeš kao turista da iznajmiš motor i kreneš da istražuješ, što je skoro kao da ti zemlja kaže:
"Evo ti ključ... idi vidi šta ima iza sledeće plaže." 🤣
Kao da su rekli:
"Bolje da turista vozi motor i troši pare po ostrvu nego da sedi u hotelu." 😂
Naravno, treba voziti pametno.
Ali taj osećaj slobode je ono što mi se baš dopalo.
Nemaš osećaj da si krenuo na izlet, a usput igraš igru:
"Pronađi policijsku kontrolu pre nego što ona pronađe tebe." 🤣
Najbolji primer...
Vozim negde i vidim kolonu ljudi kako stoje i čekaju.
Rekoh:
"Dobro, mora da je neka kontrola ili nešto ozbiljno." 🤣
Stanem i ja.
Posle skapiram...
Na nekih 50 do 100 metara ima možda 10 tak policajaca:)
Svi stoje.
Svi gledaju jedni druge.
Niko ništa ne radi. 😂
Prođe pola sata...
Ništa.
Sat vremena...
I dalje ništa.
Posle se svi samo raziđu kao da su došli na kafu :)
Tek kasnije shvatiš da ti ljudi koji čekaju uglavnom imaju neki svoj razlog i znaju zašto su tu.
"A ja ovde izgleda došao kao turistička podrška." 😂
A kada krene prava vožnja po ostrvu...
E tu motor pokaže zašto ga volim.
Nema nervoze.
Nema sirena na svakom ćošku.
Vidiš malu plažu?
Stani.
Neko prodaje svež kokos?
Stani.
Ugledaš restoran pun lokalaca?
Tu već kočiš bez razmišljanja. 😂
Najlepše uspomene nikada nisam napravio tamo gde piše:
"Top 10 atrakcija."
Napravio sam ih usput.
Na mestima za koja nikada ranije nisam ni čuo :)
Bantayan – ostrvo gde sam se pitao da li sam na Filipinima ili negde u Evropi :)
Ako me pitaš za jedno ostrvo oko Cebua na koje bih se odmah vratio...
Bantayan je sigurno među prvima.
Stigneš trajektom i posle nekoliko minuta već imaš osećaj da si pobegao od svega.
Nema onog gradskog ludila.
Nema trubljenja.
Nema ljudi koji jure kao da im poslednji autobus odlazi za tri sekunde :)
Većina ljudi kada pomisli na Filipine vidi palme, džunglu i plaže iz razglednice.
A onda dođeš na Bantayan...
I malo se zbuniš :)
Jer priroda ovde ponekad više podseća na Evropu nego na tropsko ostrvo.
Zelenilo.
Ogromni pašnjaci.
Mirni putevi.
Krave koje lagano pasu pored puta.
Vozim motor i mislim:
"Čekaj... jesam li ja došao na Filipine ili sam pogrešnim trajektom završio negde kod naših krajeva?" :)
Bantayan je poznat po prelepim plažama, ali meni je možda još zanimljiviji bio taj osećaj prostora.
Ovde nemaš osećaj da si u turističkoj fabrici.
Uzmeš motor.
Sipaš gorivo.
I plan je da nema plana. 😂
A gorivo?
Nema uvek benzinske pumpe na svakom ćošku.
Nekad pored puta vidiš običnu flašu punu benzina okačenu ispred nečije kuće.
Staneš, natočiš i nastaviš dalje.
Ja gledam i mislim:
"Dobro... izgleda da je ovde i kuća, i prodavnica, i benzinska pumpa sve u jednom." :)
To je taj ostrvski život.
Nema komplikovanja.
Treba ti gorivo?
Neko ga prodaje.
Treba ti hrana?
Neko kuva.
Treba ti pomoć?
Neko će već stati. 😄
I samo voziš :)
Ako vidiš lep put — skreneš.
Ako vidiš nešto zanimljivo — staneš.
Ako vidiš restoran pun lokalaca...
Tu se već koči bez razmišljanja. 😂
Jedan od najlepših trenutaka mi je bila lokalna pijaca pored mora.
Prava lokalna priča.
Riba iz mora.
Voće.
Povrće.
Ljudi koji kupuju za kuću, a ne za Instagram. 😄
Ali tu sam doživeo mali cenovni šok.
Pre Bantayana sam bio u Vijetnamu...
A Vijetnam je za hranu stvarno posebna priča.
Tamo uzmeš voće i imaš osećaj da prodavac kaže:
"Uzmi još malo, da ne nosim nazad kamionom." 🤣
A onda dođem na Filipine.
Vidim tri banane skoro evro.
Gledam u njih.
One gledaju mene.
I kao da se pitamo ko je ovde turista :)
Mislim:
"Brate... u Vijetnamu bih za ove pare kupio toliko banana da bih morao da iznajmim još jedan motor da ih prevezem." 🤣
Naravno, nije sve skupo.
Samo kada dođeš direktno iz Vijetnama, treba ti malo vremena da se oporaviš od poređenja. 😄
Još jedna stvar koja me je iznenadila na Bantayanu...
Jaja. 😂
Da, jaja.
Ovo ostrvo je poznato po proizvodnji jaja i živini.
Kokoške su ovde ozbiljna stvar.
Ne ono:
"Imamo dve kokoške iza kuće za svaki slučaj."
Ne.
Ovde izgleda kao da svaka druga kuća ima svoju malu kokošiju kompaniju :)
Voziš motor...
Prođeš pored dvorišta...
A unutra sastanak uprave.
Jedna kokoška stoji, druga šeta, treća očigledno donosi odluke :)
Kažem sebi:
"Dobro, neko ovde ima ribu, neko voće, neko jaja... kokoške su izgleda ozbiljni biznismeni." 🤣
A onda shvatiš da na Filipinima kokoške nisu jedine koje imaju "karijeru". 😂
Tu su i petlovi.
I to ne obični petlovi...
Neki izgledaju kao da svakog jutra imaju trening i pripremu za veliki meč. 🤣
Na ostrvu brzo vidiš koliko je petao deo lokalne kulture.
Stoji ispred kuće, šeta ponosno i gleda te kao da si ti gost kod njega :)
Na pijaci vidiš koliko je sve povezano.
Riba iz mora.
Voće sa ostrva.
Jaja od kokošaka koje verovatno imaju više slobodnog vremena nego mnogi ljudi u gradu :)
Ali ono što mi je ostalo najviše u sećanju nisu ni plaže ni hrana.
To su ljudi.
Deca se igraju.
Ribari rade svoj posao.
Ljudi sede ispred kuća.
Prođeš motorom i svi ti se jave kao da si komšija koji je samo otišao do prodavnice:)
A ono što mi je bilo najbolje...
I na Bantayanu sam uspeo da pronađem plaže gde nema bukvalno nikoga.
I kada kažem nikoga...
Mislim stvarno nikoga. 😂
Nema ležaljki poređanih kao parking u tržnom centru :)
Nema ljudi koji se bore za najbolji ugao za sliku.
Nema nekoga ko ti prodaje "originalni suvenir" na svakih pet metara. 🤣
Samo ti.
More.
Pesak.
Stojiš na plaži i gledaš okolo.
Levo ništa.
Desno ništa.
Nekad te loš hotel odvede do najbolje priče 😂
Na putovanjima se nekad desi da ono što izgleda kao katastrofa na kraju postane jedna od najboljih uspomena.
Tako je bilo i meni na Bantayanu.
Prvo sam našao jedan smeštaj.
I odmah sam shvatio da možda nije baš pogodak :)
Gazdarica baš nije bila poznata po osmehu i gostoprimstvu.
A onda još izgubim ključ...
Vraćam se noću...
I ona me jednostavno ne pušta unutra. 🤣
Ja stojim ispred, objašnjavam, pokušavam da rešim situaciju...
Ništa.
Na kraju sam toliko lupao da su se neki momci iz druge sobe probudili i izašli.
I umesto da kažu:
"Čoveče, šta radiš u pola noći?"
Oni kažu:
"Brate, dođi kod nas, ima mesta." :)
Ljudi koje prvi put vidim nude mi svoj krevet.
A ja gledam situaciju i mislim:
"Dobro... izgleda da je ovo veče krenulo potpuno pogrešno." 🤣
Na kraju sam ipak odlučio da se ispružim na kartonima kod njih u sobi.
Nije baš bio hotel sa pet zvezdica...
Ali društvo je bilo bolje nego u mnogim luksuznim mestima :)
I baš tada je nastala ova slika.
Da se nije desila cela ta drama...
Ja bih verovatno spavao do 9 ili 10.
Ovako...
U šest ujutro sam već bio na nogama...
Ne zato što sam hteo.
Nego zato što su petlovi odlučili da je dosta spavanja :)
Izađem napolje, sednem na motor...
A ono — izlazak sunca, prazna plaža, mir, more ispred mene.
Stojim i mislim:
"Čekaj... da li me je ovaj loš smeštaj upravo naterao da vidim najbolji deo dana?" 😂
Naravno, posle toga sam otvorio Google Maps i krenuo u potragu.
Gledam slike.
Čitam komentare.
Pitam za cenu.
I kreće ono moje:
"A ima li neki popust?" 🤣
Nađem drugi smeštaj za manje od 15 evra.
I najbolji deo?
Probudiš se...
A plaža ti bukvalno na par koraka. 🏝️
I tu shvatiš jednu stvar.
Nekad se nešto loše desi samo zato što te gura prema nečemu boljem.
Da sam ostao u onom prvom hotelu i sve bilo normalno...
Možda nikada ne bih video taj izlazak sunca :)
Guimaras – ostrvo mangova i dobrog zezanja :)
Za Guimaras mnogi nikada nisu ni čuli.
I baš zato sam morao da odem :)
Kod mene je jednostavno tako...
Što je mesto manje poznato, meni je zanimljivije :)
Guimaras je poznat po mangovima.
I kad kažem mangovima...
Mislim da ih guraju u sve. 🤣
Sok?
Naravno.
Sladoled?
Naravno.
Kolači?
Naravno.
Na kraju sam video i burger sa mangom. 😂
ono što me je još više nasmejalo nisu bili samo mangovi...
Nego ono što pronađeš kada zalutaš po selima. 😂
Vozim kroz neko malo mesto...
Nigde ničega.
Jedna prodavnica.
Tri čoveka sede ispred kuće.
I odjednom...
Kazino. 🤣
Uđem da vidim...
A unutra Las Vegas iz kućne radinosti. 🤣
Rulet nema onaj veliki točak kao na filmu.
Ovde se kuglica ubacuje kroz veliki levak.
Karte ogromne, skoro kao da igraš sa reklamnim tablama. 😂
Sve izgleda kao da je neko rekao:
"Ajde da napravimo kazino... ali imamo materijala samo iz garaže." 🤣
Ali ljudi ozbiljni.
Neko prati kuglicu.
Neko navija.
Neko se ponaša kao da odlučuje sudbinu miliona :)
I onda Camotes 💕
Plan?
Dva dana.
Realnost?
Ostao devet. 🤣
Za tih devet dana skoro da nisam sreo nijednog stranca.
Ozbiljno.
Više sam viđao kokosove palme nego turiste. 😂
Jedna od najvećih atrakcija su pećine.
Siđeš dole...
Hladovina.
Prirodni bazen sa slanom vodom.
A društvo?
Samo slepi miševi. 🤣
Kažem sebi:
"Bravo majstore... ljudi se kupaju u hotelskom bazenu, a ti sa slepim miševima." 😂
Ali baš zbog toga je bilo posebno.
Pored Camotesa obišao sam i jedno malo ostrvo gde nema ni struje ni vodovoda.
Nema hotela.
Samo dnevni izlet.
Male kuće od bambusa.
Peščane staze.
Izađeš iz kuće...
I odmah more. 😄
A ono što me je najviše nasmejalo...
Usred ostrva, gde nema ni asfalta, stoji košarkaški teren. 🤣
Filipinci toliko vole basket da imam osećaj da bi napravili teren i na sred okeana ako bi imali dovoljno mesta. 😂
Deca igraju.
Ljudi sede ispred kuća.
Niko nigde ne žuri.
Mesta sa kojih ti se, iskreno, uopšte ne ide kući :)
Jer fotografiju ćeš možda jednog dana i zaboraviti...
Ali onaj osećaj kad hodaš bos po pesku, slušaš more i shvatiš da ti se nigde ne žuri...
E to ostane zauvek negde u srcu. ❤️
Boracay i Palawan – lepi... ali nije to baš za mene 😂
Da se razumemo...
Boracay je prelep.
Palawan isto.
A tu su još i El Nido, Coron, Siargao...
Sve su to mesta zbog kojih ljudi dolaze na Filipine.
More je nestvarno.
Plaže kao sa razglednice.
Tu nema nikakve dileme :)
Ali...
Ja izgleda imam neku dijagnozu. 🤣
Što je mesto poznatije...
Ja bežim na drugu stranu. 😂
Dok svi jure tamo gde piše "Must Visit"...
Ja tražim selo za koje ni Google nije baš siguran da postoji :)
Mnogo mi je draže da sednem u neki mali restoran gde oko mene sede samo lokalci.
Konobar me pogleda, pa još jednom pogleda...
Kao da razmišlja:
"Otkud ovaj ovde?" 😂
E tada znam da sam na pravom mestu.
Iskreno...
Mnogo bolje pamtim takva mesta nego plaže gde se ljudi guraju za istu sliku. 😂
Znaš ono...
Deset ljudi stoji u redu da slikaju palmu, more i sebe sa istim osmehom kao prethodnih 50 :)
Slika izađe ista kao kod svih ostalih.
Samo je majica druga :)
Možda sam ja malo čudan...
Ali meni je mnogo zanimljivije da pronađem neko mesto gde pitam:
"Brate... gde smo mi ovo došli?" 🤣
Neko malo ostrvo.
Neki restoran pored mora gde nema nikoga...
Tolika tišina da se pitaš da li je restoran zatvoren ili samo konobarica čeka da je probudiš :)
I na kraju kažeš:
"Ne znam ni kako se zove ovo mesto... ali znam da bih se sutra opet vratio." 😄
Bohol – ostrvo gde je put zanimljiviji od destinacije :)
Svi odmah kažu:
"Chocolate Hills!" :)
I stvarno...
Lepo izgledaju.
Stotine pravilnih brežuljaka, kao da ih je neko poređao lenjirom.
Tu su i čuveni tarsijeri, jedni od najmanjih primata na svetu. Toliko su mali da prvo pomisliš da su plišane igračke... a onda trepnu. 🤣
Usput nailaziš i na stare španske crkve stare nekoliko vekova, pa na trenutak zaboraviš da si na tropskom ostrvu.
Sve to vredi videti.
Ali iskreno...
Mene su mnogo više oduševili putevi do svega toga :)
Bohol je veliko ostrvo i ovde se baš dosta vozi.
Nekad voziš pet do 10 kilometara, a jedino društvo su ti kokosove palme, poneki pas koji drema nasred puta i nekoliko koza koje te gledaju kao da si ti zalutao, a ne one :)
A onda odjednom...
Jedna kućica.
Na njoj piše restoran.
Pored frižider sa pićem.
Sa strane flaše sa gorivom.
I unutra možeš još da kupiš grickalice :)
Ja gledam i mislim:
"Dobro... ovo je restoran, prodavnica ili pumpa?"
Odgovor?
Sve pomalo. 🤣
Sipaš gorivo.
Popiješ kafu, u mom slucaju svez kokos :)
Pojedeš nešto.
Kupiš vodu.
I nastaviš dalje kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
Još jedna stvar mi je bila zanimljiva.
Filipinke koje rade po tim malim radnjama i restoranima delovale su mi mnogo stidljivije nego u drugim delovima Filipina.
Nasmeju se...
Spuste pogled...
Pa tek onda krenu da pričaju :)
Primetio sam još jednu zanimljivu stvar.
U tim manjim mestima godine muškarca često nisu neka velika tema.
Nije neobično da vidiš mlađu Filipinku sa dosta starijim strancem i da se tome niko posebno ne čudi.
A pošto sam bio jedan od retkih stranaca koji je zalutao u ta sela...
Gledale su me kao da pokušavaju da se sete kad su poslednji put videle nekog poput mene :)
Mnogo Filipinaca radi u inostranstvu, pa je priča o životu van zemlje ovde sasvim normalna.
Ja sam samo svratio na ručak...
A izašao sa osećajem da me je celo selo već upoznalo.
Baš mi je to bilo simpatično :)
Usput stalno nailaziš na table za vodopade.
Nema velikog plana.
Samo piše:
"Waterfall →"
I naravno...
Ja odmah skrenem :)
Prošetaš nekoliko minuta.
Uskočiš u hladnu vodu.
Rashladiš se.
Upališ kameru, snimiš par kadrova za YouTube i nastaviš dalje :)
Panglao – druga strana Bohola
Uz Bohol se nalazi i malo ostrvo Panglao, mostom povezano sa glavnim ostrvom.
Baš tu se nalazi međunarodni aerodrom, pa većina turista praktično prvo kroči na Panglao.
Tu većina turista sleti...
Sedne u kombi...
I pravo na plažu.
Ja?
Naravno da krenem na potpuno drugu stranu :)
Vozim uz obalu.
Negde asfalt.
Negde kamenjar.
Negde zemljani put.
Kilometrima skoro nikoga.
Kokosove palme.
I more koje proviruje između njih.
Najluđe mi je bilo to što se na samo nekoliko kilometara od aerodroma osećaš kao da si zalutao u neko selo gde vreme već godinama stoji.
Na jednom kraju ostrva sleću avioni puni turista.
A čim se negde pored puta pojavi plaža...
Gotovo sigurno ćeš videti nekoliko porodica kako sede zajedno.
Roštilj radi.
Deca trče.
Neko igra odbojku.
Neko peva.
I pre nego što shvatiš šta se dešava, već te zovu:
"Come, eat!" 😂
Ja uvek krenem sa:
"No, thank you..."
A oni:
"No, no... come!" 🤣
Posle pet minuta sedim sa ljudima koje sam tek upoznao, jedem prasence imam osećaj kao da se znamo godinama :)
Ljudi me ladno dočekali kao da si im davno izgubljeni rođak. 😍
Siquijor – ostrvo gde su me više plašili ljudi nego veštice :)
Ako postoji ostrvo koje prati najviše priča na Filipinima, onda je to Siquijor.
Jedni kažu da ovde žive iscelitelji.
Drugi pričaju o travarima.
Treći odmah spominju veštice. 🤣
Naravno...
Ja sam morao da odem.
Rekoh, da vidim hoće li neko da me začara ili će sve ostati na pričama. 😂
Na kraju...
Više sam sretao kokosove palme nego veštice :)
A mnogo više vremena proveo sam jureći vodopade, skrivene plaže i vozeći motor oko ostrva.
Siquijor je jedno od onih mesta gde nema potrebe da gledaš na sat.
Voziš.
Vidiš lepo mesto.
Staneš.
Posle pet minuta opet vidiš nešto još lepše...
Pa opet staneš :)
Na kraju više vremena provedeš sa nogom na kočnici nego na gasu. 🤣
Ono što mi se tada posebno dopalo bile su sasvim normalne cene.
Nije bilo onog osećaja:
"Aha... stigao stranac, dodaj još malo." 😂
Danas je već druga priča.
Instagram, TikTok i društvene mreže odradili su svoje.
Sve više ljudi dolazi baš ovde.
I dalje mislim da vredi otići.
Ali drago mi je što sam ga upoznao dok je još bio malo "tajna".
Nekako je tada imao više duše... i mnogo manje selfi štapova. 🤣
Sve ovo što sam napisao možeš i da vidiš na mom YouTube kanalu. Dobro došao! 😄👇
