Chiang Mai – grad koji sam skoro godinu dana zvao svojim domom
Dok većina ljudi svrati u Chiang Mai na tri-četiri dana, ja sam ovde proveo skoro godinu dana.
I iskreno...
Tek kad ostaneš malo duže, skapiraš što se ljudi tako lako zalepe za ovaj grad :)
Na papiru nema more.
Nema ostrva.
Nema onih razglednica sa palmama koje svi zamišljaju kada pomisle na Tajland.
Ali zato ima nešto drugo.
Planine na sve strane.
Vodopadi.
Džungla.
Budistički hramovi na mestima gde se pitaš ko ih je uopšte tamo napravio.
Sedneš na motor i za pola sata si iz gradske gužve u zelenilu, među planinama i malim selima.
A onda negde usput naletiš na hram, vodopad ili neki vidikovac...
I opet ono naše:
„Dobro... a gde je ovde ono ‘samo tri dana’?“ 🤣
Chiang Mai nema more ispred nosa, ali ima toliko prirode oko sebe da ti more posle nekog vremena ni ne padne na pamet.
Zato mnogi dođu zbog grada...
A ostanu zbog svega što je oko njega.
Nije slučajno što Chiang Mai zovu jednom od svetskih prestonica digitalnih nomada.
Ovde gde god da uđeš u kafić...
Laptop.
Slušalice.
Punjač.
Neko tipka kao da mu život zavisi od mejla :)
Uđeš samo da popiješ kafu, a pola lokala radi.
Jedan ima sastanak sa Nemačkom.
Drugi priča sa klijentom iz Australije.
Treći nešto programira.
Četvrti izgleda kao da je upravo otvorio kancelariju za međunarodne poslove :)
Nekad stvarno nisam znao da li sam u kafiću ili sam slučajno upao na poslovni sastanak pola sveta.
A razlog je prilično jednostavan.
Život je ovde dosta povoljniji nego u mnogim velikim gradovima.
Internet radi odlično.
Kafića za rad ima koliko hoćeš.
A upoznati nekoga iz Australije, Amerike, Evrope ili nekog potpuno desetog kraja sveta...
To ti je ovde najnormalnija stvar.
Sedneš za sto do nekoga i posle pet minuta već znaš iz koje je zemlje, šta radi i koliko dugo je u Chiang Maiju :)
Ali meni je ipak najviše prijao tempo života.
Nema onog osećaja da stalno negde kasniš.
Ujutru sedneš.
Limunada.
Pogled na planine.
Malo gledaš ljude.
Malo fontele.
Malo razmišljaš šta ćeš danas.
I onda kažeš:
„Ajde prvo doručak lagani, pa ćemo posle da vidimo.“ 😄
Posle doručka sedneš na motor...
I za dvadesetak minuta već si van grada.
Planine.
Zelenilo.
Džungla.
Vodopad.
Neko malo selo gde te gledaju kao da si upravo pao sa Marsa. 😂
Uveče se vratiš.
Odeš na noćnu pijacu.
Mirisi sa svih strana.
Roštilj.
Voće.
Nudle.
Mango.
Neki specijalitet koji ne znaš ni da izgovoriš, ali naravno da moraš da probaš. 🤣
Najedeš se za par evrića, prošetaš još malo...
I opet se zapitaš:
„Brate... ko je ovde odlučio da život može ovako lagano?“ 😂
Mislim da je baš to ono što Chiang Mai radi čoveku.
Ne tera te da stalno nešto juriš.
Posle skoro godinu dana u Chiang Maiju, poznavao sam grad mnogo bolje od prosečnog turiste.
Imao sam svoje omiljene kafiće.
Male restorane u koje turisti uglavnom ni ne zalaze.
Svoje puteve za motor.
I mesta gde odem kada mi se sve malo popne na glavu i treba mi sat vremena mira. 😂
Nisam više gledao mapu kao turista.
Već sam znao:
„Ovde se ide na dobar mango šejk.“
„Ovde se jede.“
„Ovde skrećem kad hoću da pobegnem iz grada.“ :)
Tu sam čak završio i kurs tradicionalne tajlandske masaže od 150 sati.
I to mi je bilo baš zanimljivo, jer Chiang Mai privlači potpuno različite ljude.
Neko dođe zbog posla.
Neko zbog digitalnog nomadskog života.
Neko zbog joge.
Neko zbog meditacije.
Neko zbog masaže.
A neko, kao ja...
Dođe na par dana i onda nekako zaboravi da ode. 😂
Iskreno...
Najbolje uspomene nisam napravio jureći atrakcije i štiklirajući mesta sa Google Mapsa.
Naprotiv.
Najlepše mi je bilo kada sam prestao da žurim.
Sedneš negde.
Popiješ nešto.
Pričaš sa lokalcem.
Sedneš na motor bez plana.
Skreneš na neki put.
I onda potpuno slučajno pronađeš nešto što nisi ni tražio.
Zato mi je Chiang Mai ostao jedan od onih gradova kojima se uvek rado vraćam.
Nema more.
Nema ostrva.
Ali ima neku svoju priču.
I kada jednom uhvatiš taj njegov ritam...
Teško ga se posle otarasiš. ❤
