15 stvari koje su me najviše iznenadile na Filipinima
Kad god idem u novu zemlju, trudim se da pre puta ne gledam previše YouTube i Instagram.
Volim da me zemlja sama iznenadi.
A Filipini...
E, oni su me iznenadili više nego što sam očekivao :)
Bio sam dva puta, svaki put po oko dva meseca.
Naravno da nisam obišao svih 7.000 i kusur ostrva.
Mislim da bi mi za to trebalo još nekoliko života... i jedno tri motora. 😂
Ali dovoljno dugo da vidim kako ljudi žive, da zalutam po selima, provozam se trajektima, pojedem svašta i upadnem u situacije koje ne možeš da isplaniraš.
Neke stvari su me oduševile.
Neke su me baš iznenadile.
A zbog nekih sam se smejao sam sebi. 😂
Ako planiraš Filipine...
Evo 15 stvari koje bih voleo da je neko rekao meni pre nego što sam prvi put sleteo tamo :)
1. Ovde engleski stvarno znači engleski :)
Posle toliko godina života u Tajlandu...
Ovo mi je bio možda najveći šok. 🤣
Uđeš u restoran.
Pitaš nešto.
Konobar odgovori.
Odeš u prodavnicu.
Opet engleski.
Hotel.
Policija.
Taksi.
Čak i u selu gde sam bio ubeđen da sam prvi stranac posle Kolumba... neko mi priđe i na čistom engleskom kaže:
"Hello, sir! Where are you from?" 🤣
Ja se u početku zbunio.
Navikao sam na moj tajlandski sistem komunikacije:
Ja pričam engleski.
Oni klimaju glavom.
Ja klimam glavom.
Na kraju niko ne zna šta smo se dogovorili :)
Na Filipinima toga skoro da nema.
Ovde stvarno pričaju engleski.
Toliko da sam posle nekoliko dana uhvatio sebe kako pričam sporije, kao u Tajlandu...
A ljudi me gledaju u fazonu:
"Brate, opusti se... razumeli smo te iz prve." 🤣
2. Filipinci kao da su rođeni sa osmehom
Ovo mi je bila jedna od prvih stvari koje sam primetio.
Ljudi se smeju...
I to stvarno.
Ne onaj osmeh iz pristojnosti.
Nego kao da te poznaju sto godina. 😂
Sedneš da jedeš.
Posle pet minuta vlasnik već sedi pored tebe.
Posle deset minuta pita odakle si.
Posle petnaest minuta neko već viče:
"Come, one photo!" 🤣
Na kraju izađeš iz restorana sa punim stomakom...
I deset novih prijatelja bukvalno :)
Nekako imaju tu toplinu koju je teško objasniti.
Brzo prihvate stranca.
Brzo krenu da se šale.
A posle nekoliko dana imaš osećaj kao da si došao kod nekih daljih rođaka, a ne u drugu državu :)
3. Mikrofon je ovde važniji od televizora :)
Ako mislite da naši ljudi vole da zapevaju...
Sačekajte da odete na Filipine. 🤣
Ovde karaoke nisu hobi.
To je način života.
Nije bitno da li znaš da pevaš.
Bitno je da si našao mikrofon :)
Rođendan?
Karaoke.
Nedelja?
Karaoke.
Pada kiša?
Karaoke.
Ne pada kiša?
Opet karaoke. 🤣
Vozim motor kroz selo...
Iz jedne kuće trešti Celine Dion.
Sto metara dalje Bon Jovi.
Još malo dalje neki lokalni hit.
Ja samo vozim i mislim:
"Dobro... jel' ovde postoji kuća bez zvučnika?" 😂
Najjače od svega...
Niko se ne stidi.
Ako peva dobro – super.
Ako peva loše – još bolje, samo pojača mikrofon. 🤣
4.Ovde je košarka ozbiljna stvar
Ovo stvarno nisam očekivao.
Kod nas deca prvo šutnu fudbalsku loptu.
Na Filipinima...
Prvo traže koš. 🤣
Bukvalno gde god da odeš...
Neko igra basket.
Usred sela.
Pored mora.
Ispred škole.
Na ostrvu gde nema ni struje (o tome sam ti vec pisao)
Ali košarkaški teren obavezno postoji. 😂
Nekad gledam teren i mislim:
"Dobro... ko je ovo doneo dovde?" 🤣
I nije bitno da li je koš malo nakrivljen.
Da li je teren od betona.
Da li je obruč video bolje dane.
Video sam klince kako igraju i bosi...
I niko se ne žali :)
Cepaju basket kao da je finale NBA :)
5.Manila... više Amerika nego Azija
Ovo me je baš iznenadilo.
Posle toliko godina u Tajlandu očekivao sam još jednu tipičnu azijsku prestonicu.
Kad ono...
Na svakom ćošku burgeri. 🤣
Jollibee.
McDonald's.
KFC.
Burger King.
Više je ličilo na neki američki ghetto iz filmova osamdesetih nego na Aziju veruj :)
I onda kontrast ... ogromni tržni centri ...
Široke ulice.
Američki uticaj se oseća bukvalno na svakom koraku.
Ali isto tako vidiš i drugu stranu grada.
Mnogo dece na ulicama.
Mnogo beskućnika.
Na pojedinim mestima ih bude toliko da se zapitaš:
"Dobro... kuda sad da prođem?" 😕
Prvih par dana mi je sve to bilo baš veliki šok.
Manila ume da te oduševi...
Ali isto tako ume i da te malo spusti na zemlju.
6. Hrana... nije mi broj jedan u Aziji, nemojte odmah da me napadate :)
Znam...
Sad će neko reći:
"Brate, kako možeš tako o filipinskoj hrani?" :)
Polako ljudi...
Ne kažem da je loša.
Samo kažem da je posle Tajlanda i Vijetnama konkurencija brutalna. 😂
To je kao kada neko kaže:
"Imam dobar motor."
A ti si prethodno vozio najbolji.
Ovaj ide...
Ali srce ipak vuče na onaj prvi :)
Filipinska hrana ima svoje dobre strane.
Ali meni jednostavno nije među prvima u Aziji.
U Manili sam nekad imao osećaj da je povrće emigriralo. 😂
Mnogo mesa.
Mnogo pirinča.
Mnogo pržene hrane.
Ali onda odeš na ostrva...
I odjednom druga priča.
Sveža riba.
Lignje.
Rakovi.
Škampi.
Kokos.
Sedneš pored mora, gledaš zalazak sunca i jedeš nešto što je pre sat vremena još plivalo :) A najbolje od svega...
Pogled na more.
Račun par evrića.
I samo se pitaš:
"Dobro... gde je fora?" 😂
7. Trajekt je ovde pravi šef putovanja
Na Filipinima brzo naučiš jednu stvar...
Nisi ti taj koji pravi plan.
More ga pravi. 🤣
Ti možeš da isplaniraš sve.
Kartu.
Hotel.
Sledeće ostrvo.
Sve spremno.
A onda more kaže:
"Ne ideš nigde danas, prijatelju." 😂
Ako je vreme lepo...
Vozi.
Ako nije...
Sedi.
Čekaj.
Pazi, more na Filipinima ume baš da pokaže ko je glavni :)
Ova zemlja je napravljena od hiljada ostrva, pa je život mnogo vezan za trajekte, male brodove i avione.
Kada dođe tajfun, ne kasni se samo malo.
Sve može da stane.
Talasi postanu previsoki.
Trajekti se otkažu.
Aerodromi uspore ili zatvore.
Ljudi jednostavno čekaju da priroda kaže da može dalje.
Meni se to desilo u Bacolodu kada je stigao tajfun.
Tri dana nisam mogao nigde.
Trajekti stali.
Avioni kasne.
Vojska na ulicama.
Prodavnice zatvorene.
U početku gledaš na sat i nerviraš se.
Posle samo sedneš, naručiš nešto da jedeš i pomiriš se sa sudbinom. 😂
Kažeš sebi:
"Dobro... danas ne putujem ja. Danas putuje moj strpljivi živac." 🤣
I samo čekaš da tajfun završi svoj program :)
I iskreno, to je jedna od stvari koju moraš da prihvatiš kada putuješ po Filipinima.
Od tada uvek ostavim par dana rezerve između trajekta i leta :)
8. Manila i ostrva... kao da si prešao u drugu igricu
Ovo me je baš iznenadilo.
Dođeš u Manilu...
Brate...
Haos. 🤣
Buka.
Gužva.
Saobraćaj.
Milioni ljudi.
Svi negde žure, svi negde trče, a ti posle pola sata samo gledaš oko sebe i misliš:
"Dobro... jel' ovde neko kasni na posao već deset godina?" 😂
Nekako se provučeš kroz sve to.
Sedneš na trajekt.
Stigneš na neko malo ostrvo.
I odjednom...
Tišina.
Nema trubljenja.
Nema nervoze.
Nema onog lika koji ti svira čim se na semaforu upali žuto :)
Ljudi sede ispred kuća i piju kafu kao da im je neko javio:
"Danas nema žurbe, sutra nastavljamo." 😂
Kao da im je jedina obaveza tog dana da okrenu stolicu u hlad kad sunce pređe na drugu stranu :)
Deca igraju basket.
Ribari popravljaju mreže.
I ti samo gledaš i misliš:
"Čekaj... pre par sati sam se borio sa Manilom, tražio prolaz kroz saobraćaj i gledao gde da stanem... a sad čovek sedi ispred kuće i najveći problem mu je da li prvo da popije kafu ili pojede mango." 🤣
To je ono što me je najviše nasmejalo kod Filipina.
Jedan deo zemlje kao da stalno trči maraton...
A drugi deo kao da je rekao:
"Polako brate... nigde nam ne beži ostrvo." 😂
9. Bezbednost? Iskreno... očekivao sam mnogo gore
Pre nego što sam krenuo na Filipine, naslušao sam se svega.
"Pazi ovo."
"Nemoj tamo."
"Opasno je."
Posle svih tih priča imao sam osećaj da idem pravo u akcioni film. 😂
A onda dođem...
I ništa od toga.
Šetam uveče.
Nekad i u dva ili tri ujutru.
Prolazim kroz razne delove gradova.
I čekam da se desi ono o čemu su svi pričali...
Ništa. 🤣
Naravno, ne znači da treba glumiti superheroja.
Zdrav razum nosiš sa sobom gde god da putuješ.
Ali iskreno...
Meni su Filipini delovali mnogo mirnije nego što sam očekivao.
Na kraju sam se više plašio da će me udariti neki zalutali tricikl nego da će me neko opljačkati :)
10. Filipinke... sada će pola Balkana da čita pažljivije. 😂
Dobro...
Znam zašto ste otvorili ovu tačku :)
Čim se pomenu Filipinke...
Odjednom svi čitaju mnogo pažljivije. 😂
Po mom mišljenju, Filipinke su među najlepšim ženama u Aziji.
Ali nije stvar samo u izgledu.
Meni je mnogo veći plus to što skoro sve pričaju engleski.
Možeš normalno da razgovaraš.
Da se šališ.
Da upoznaš osobu.
Nema onog mog tajlandskog:
"Yes... yes..." pa posle niko nije razumeo pola razgovora. 🤣
Naravno, mnogo stranaca dolazi na Filipine upravo zbog žena.
I to nije nikakva tajna.
Nažalost, ima i onih koji dolaze isključivo zato što traže mnogo mlađe devojke.
Ali iza mnogih takvih priča često stoji siromaštvo i životne okolnosti.
Nije sve baš onako kako izgleda na prvi pogled.
A meni se desila jedna potpuno drugačija priča.
Jedna devojka, koju nikada pre nisam video uživo, unapred mi je platila Airbnb.
Ja gledam u telefon i mislim:
"Čekaj... ovo je neka prevara, sto posto." 😂
Naravno, čim sam stigao, odmah sam joj vratio novac.
Ali taj gest stvarno nikada neću zaboraviti.
11. ❤️ Tondo... mesto koje ne zaboravljaš
Od svih mesta koja sam obišao na Filipinima...
Jedno mi je ostalo najdublje u glavi.
Tondo.
Jedan od najsiromašnijih i najgušće naseljenih delova Manile, koji se često navodi i među najsiromašnijim urbanim područjima u Aziji.
Došli smo da podelimo pakete deci.
Za nas...
Jedan paket.
Za njih...
Mnogo više od toga.
Najviše me je šokiralo to što si praktično u glavnom gradu države...
A imaš osećaj kao da si zakoračio u neko zabačeno afričko selo.
Na mnogim mestima ljudi nemaju ni osnovne uslove za život.
Dođu po vodu.
Skupljaju šta mogu.
I opet se smeju.
To me je iskreno baš pogodilo.
Tondo je poznat i po nečemu što me je dodatno šokiralo.
Verovatno ste niste čuli za pagpag.
To su ostaci hrane, najčešće piletine iz restorana brze hrane, koji završe u smeću.
Posle ih ljudi ponovo operu, očiste koliko mogu, još jednom isprže i pojedu ili prodaju.
Kad sam prvi put čuo za to, mislio sam:
"Ma neko me zeza..."
Nažalost...
Nije bila šala.
Tada shvatiš da nekome i ono što mi bacimo može da bude jedini obrok tog dana.
A onda...
Deca.
Smeju se.
Trče.
Vesele se kao da si im doneo ceo svet.
I priđe mi jedna mala devojčica.
Uzme paket.
Pogleda me.
I poljubi mi ruku.
Veruj mi...
U tom trenutku nisam znao ni šta da kažem.
A to mi se baš retko dešava. ❤️😊
Tad shvatiš koliko smo mi navikli da kukamo zbog nekih potpuno nebitnih stvari.
Takvi trenuci ne mogu da se kupe.
Ne mogu da se isplaniraju.
I ostanu negde u glavi mnogo duže od bilo koje plaže ili zalaska sunca.
12. Šoping? Ako dolaziš iz Tajlanda... spuštaj očekivanja.
Ako dolaziš iz Tajlanda i misliš:
"E, sad ću i na Filipinima da napunim kofer."
Polako, prijatelju :)
Ja sam imao isti plan...
I nije baš prošao.
Naravno, imaju oni velike tržne centre.
SM Mall.
Ayala.
Robinsons.
Ogromni.
Klimatizovani.
Sve sija.
Ali nekako nisam imao onaj osećaj kao u Bangkoku da na svakom ćošku možeš da nađeš nešto dobro i povoljno.
Iskreno...
Kad je šoping u pitanju, Bangkok i dalje igra Ligu šampiona. 😂
Ali zato Filipini imaju nešto drugo.
Mala ostrva.
Male radnje.
Ljude koji sami prave suvenire od drveta, školjki i kokosa.
To mi je mnogo zanimljivije nego još jedna majica na kojoj piše:
"I ❤️ Philippines." 🤣
A ja sam bio uporan da kući ponesem domaće kokosovo sirće.
Probam ga...
Odlično.
Kažem sebi:
"Ovo ide sa mnom." 😂
Kupim flašu...
A onda kreće moja nova misija.
Tražim neku manju plastičnu flašicu da prespem sirće, da se ne razbije u torbi i da lakše putuje sa mnom.
Obišao sam pola ostrva.
Gledam radnje.
Pitam ljude.
Tražim flašicu kao da tražim izgubljeno blago. 🤣
I onda shvatim...
Čekaj malo...
Na kraju sam ga ipak stavio u ručni prtljag...
I naravno...
Na carini samo pogledaju flašu i kažu:
"Hvala... ovo ostaje kod nas." 😂
Tako sam pola dana jurio flašicu, smišljao kako da ga spakujem...
A na kraju kokosovo sirće ostade da putuje po Filipinima bez mene :)
I još jedan savet...
Nemoj kupovati u prvoj radnji pored plaže.
Prošetaj malo ... do lokalne pijace n.p.
Vrlo često ćeš istu stvar naći za mnogo manje para.
To pravilo, iskreno...
Važi skoro svuda u Aziji. 🤣
13. Kartica? Važi... dok ne izađeš iz grada :)
Prvih par dana sam bio opušten.
Rekoh:
"Ma imam karticu, šta će mi keš." 🤣
Posle nekoliko godina u Tajlandu navikneš da plaćaš bukvalno sve telefonom.
Brate...
Ovde i baka koja prodaje banane pored puta ima QR kod. 😂
A onda dođeš na neko manje filipinsko ostrvo...
Sedneš da jedeš.
Račun stigne.
Izvadiš karticu.
Konobar se samo nasmeje:
"Cash only." 🤣
Dobro...
Kažeš sebi:
"Nema veze, ima bankomat."
Ima.
Samo dvadesetak kilometara dalje... ako radi. 😂
Od tada u džepu uvek nosim malo keša.
Ne zato što volim...
Nego zato što na Filipinima kartica ponekad vredi manje od praznog novčanika :)
Zato moj savet...
Ponesi i karticu i gotovinu.
Nikad ne znaš koja će tog dana biti glavna :)
14.Imaju mnogo manje... a nekako se više smeju
Nagledao sam se ja siromaštva po jugoistočnoj Aziji.
Mislio sam da me više ništa ne može iznenaditi.
Ali ovo...
Ovo je ipak bilo nešto drugo.
Obišao sam mesta gde ljudi žive u kućicama sklepanim od dasaka, lima, šperploče i svega što su uspeli da pronađu.
Neke izgledaju kao da ih je jedan jači vetar dovoljan da odnese.
I očekuješ...
Svi tužni.
Svi nervozni.
A ono...
Deca trče.
Smeju se.
Ljudi sede ispred kuća, pričaju, pevaju karaoke i kao da im ništa ne fali :)
Naravno, ne kažem da im je život lak.
Daleko od toga.
Ali nekako imaju taj dar da se raduju sitnicama.
Mi često kukamo jer nam internet kasni pet minuta.
a sam posle Tajlanda, Vijetnama, pa čak i Kambodže bio potpuno razmažen :)
Tamo sedneš u skoro bilo koji kafić...
Wi-Fi leti.
Na Filipinima...
Brate, prvo tražiš internet, pa tek onda kafu. 😂
Uglavnom sam završavao u Starbaksu, jer u gomili običnih kafića interneta ili nema, ili radi toliko sporo da pre otvoriš kokos nego neku stranicu :)
A najbolji deo?
Po mom iskustvu, to je bio jedan od najskupljih, a ujedno i najlošijih interneta koji sam koristio u Aziji.
I još jedna stvar mi je bila baš čudna. 😂
Po manjim ostrvima stalno vidim grupu ljudi okupljenu oko nekog stuba ili malog aparata.
Ja gledam...
"Šta se ovde dešava?" :)
Tek posle mi objasne da je to internet.
Ubaciš novac i dobiješ Wi-Fi na određeno vreme.
Ali moraš da budeš blizu tog uređaja.
Posle njega mi je čak i internet u Laosu izgledao kao NASA. 😂
Njima nestane struje pola dana...
I neko samo iznese plastičnu stolicu ispred kuće, sedne sa komšijom i kaže:
"Ma dobro... doći će." 🤣
Baš zbog toga sam se više puta zapitao...
Kao da mi ceo život razmišljamo o onome što nemamo...
A oni mnogo češće uživaju u onome što već imaju. ❤️
Ovo je samo deo priče. Ceo put možeš da vidiš na mom YouTube kanalu :)
